Moj kofer je bio težak 30 kg, a on možda 10 kg teži od mog kofera.
Pa ipak, jedini me je pitao: Treba li vam pomoć?
Nije mi odao koliko ima kilograma, ali rekao mi je koliko mu je godina.
Dvanaest.
Pored mene su prolazili muškarci u mojim godinama, muškarci u naponu snage, snažni i zgodni muškarci, muškarci iz teretane, muškarci sinovi, muškarci očevi, muškarci dobri ljubavnici, muškarci karijeriste, sigurno i zabrinuti, sigurno i razočarani, sigurno i izgubljeni u prevodu, ali samo je on, dvanaestogodišnji dečak, pitao da mi pomogne oko kofera.
Žena sam i značila bi mi pomoć, ali mi je više značilo da ne optereti ruke, tek će nositi, tek će tegliti, dete je još, a ipak i nije, još koju godinu pa će moći vladati svetom ili barem, što je i teže, svojim mikrokosmosom, još koju pa bi mogao da upravlja avionom ili skače padobranom, mogao bi da jaše konja prerijom sa cigaretom u ustima ali mnogo bolje bez, mogao bi da drži snajper i da ne povuče oroz, najbolje bi bilo da nišani na zvezde, mogao bi i moći će mnogo toga..
Žena sam i ne treba mi pomoć.
Mnogo toga mogu sama.
Mogu sa srcem u gipsu uzbrdo da teram.
Mogu da se teram dođavola.
Mogu đavolu da pokažem svoga boga.
Mogu nekoliko meseci nesanice.
Mogu da se odreknem snova ili da mirno gledam kako ih drugi pogubljuju.
Mogu svakom ratu da smislim primirje, mogu u svakom miru da rasplamsam rat.
Mogu u pepeo, mogu i iz pepela.
Mogu da uzmem život, mogu da ga dam.
Mogu da ne oprostim, ali oprostiću.
Mogu da zaboravim, i zaboraviću.
Mogu bez muškaraca, mogu bez žene, mogu bez svega.
Možemo toliko toga, dvanaestogodišnji dečače.
Možemo bez ljubavi, možemo bez poverenja, možemo bez dobrote.
Možemo naiskap svu samoću ovog sveta.
Možemo na leđa beskraj otuđenosti.
Možemo da vučemo tri tovara praznine.
Možemo da koristimo jedno drugo, pa se odbacimo.
Možemo jedan nečaroban život.
Možemo jedan skockan, lažno siguran, nadasve korektan život, neuzburkan.
Možemo da ne volimo.
Možemo da se pretvaramo da volimo.
Možemo da se pretvaramo šta god.
Možemo sve reda radi, disanje najviše.
Možemo da kao postojimo i sve kao i sve kao ništa ono, ćao-zdravo.
Možemo da ne pitamo druge kako ste.
Treba li vam pomoć, možete li?
Možemo i bez toga, ali… znaš kako, ti znaš to: lepše je, baš je puno lepše ovako:
– Treba li vam pomoć?
– Ej, pa da znaš da bi moglo!