Aleksandra Bibić – pesme

ODA S DRUGE STRANE

I te senke što putuju kroz lovišta večna
Što sa tamom plešu poput kakvog sna
sada svoje hladne prste pružaju sa dna
ti su prsti bez oblika,poput vode tečna
te su senke sto putuju kroz lovišta večna.

Sad šapuću reči i one su slatke
teku poput meda,ili mi se čini ,
da kao hladan čelik preko kože glatke
bešumno klize,ili mi se čini.

Dah smrti sad tu je,došao po svoje
noćas I poslednja zavesa će pasti,
nad telima što više ni dane ne broje
dah smrti sad tu je,došao po svoje.

I lutaće večno,sada I bez kraja
ove slepe duše što putuju same,
i ostaće da plaču pod okriljem tame
i bez nade I bez ključa pred vratima raja,
i lutaće večno,sada I bez kraja.

TRAGOVI ŠAPATA

U očima tudjim tražim odraz duše svoje
dok u mene s one strane zuri bledo lice koje
tako blizu,al daleko na usnama šapat krije,
poput tajne koja čeka,ali otkrivena nije.

Da pobegnem od njih želim,tudje oči svud me prate
izgubljene,I u tami,cekaju da se vrate,
i ukradu dušu koja bez imena luta sama
da’l spas tamo sad je čeka,ili samo večna tama.

Na krilima šapata izgubljene reči plove,
gde san meki ili mora čekaju da ulove
i poslednji jecaj duše što se poput suze topi
da sa svetlom ili tamom poslednji put se stopi.

Tudje oči što se kriju,sve me više ka sebi mame
da odvedu,da me nema u središte divne tame.
Pružam ruke,lagan korak deli me sad od mraka
osećam ko da padam,ili letim,tako laka.

Tajna poput groba što je dugo sakrivena bila
na usnama razlila se se,sasvim nežno kao svila,
nema više ko da prati duše trag koji nesta,
sa snom slatkim,il sa morom,sada sve sasvim presta.

PLES MRTVIH

Tamo gde sa cvećemm obitava tuga
i gde šapat mrtvih se sa vetrom stapa
tamo gde je suza poput noći duga
tiho pod okriljem mesečevog štapa.

I taj korak lagan što je poput daha
nad tim mestom sada beskrajno se njiše
i taj dodir jedan mesečevog praha
s korakom lebdi I ko jedan diše.

Poput tamne straže noć je sad nad njima
obavila ruke od zvezdanog sjaja
nad tim mestom sada poput pesme rima
s mrtvima pleše I pleše bez kraja.

I kada se ples pretvori u žar
pod zemlju da pobegne potražiće spas,
i od pesme mraka samo osta gar,
i tužno da doziva samo pesme glas.

Aleksandra Bibić