SVE JE BESMISLENO AKO NEMA LJUBAVI – Srbijanka Stanković

Književnica Srbijanka Stanković iz Prokuplja, od snova devojčice koja je uz sveću zbog restrikcije struje devedesetih slušala narodne priče i pesme rasla je i sazrevala do autorke dve knjige Ana je čekala i I tako u beskrajno, čineći od svojih junaka i junakinja „davne dobre prijatelje“, a od nas čitalaca one koji uvek mogu da nauče mnogo iz situacija kojima se bavi u svojim delima. Da nema pravog životnog smisla bez ljubavi i da krilima moramo leteti čak i kada su olovna, potvrdila nam je u ovom razgovoru pozivajući nas da zavirimo duboko u svoja srca. Nastavi sa čitanjem

Метафизичко изгнанство – Новалис, Хесе и Сироан у потрази за завичајем

Пише: Јово Радовић

 

Читаво људско постојање је испуњено ратовима… Ова чињеница није ни најмање изненађујућа али јесте то што људи увијек нађу начин да тај гнусни чин оплемене и оправдају тражећи његов узрок у неким тобожњим аксиолошким непомирљивостма умјесто у потреби олигархије да гомила капитал и силу. Жан-Жак Русо проницљиво констатује: „Први који је оградио земљиште и рекао: ’Ово је моје’, наишавши на простодушне људе који су му повјеровали, у ствари је оснивач образованог друштва. Колико би спријечио злочина, убистава и ратова, од колико би биједе и страхоте пиштедио људски род онај који би почупао коље и затрпао јарак, довикујући ближњима: ’Не вјерујте варалици! Пропшћате ако сметнете с ума да плодови земље припадају сваком и да земља није ничија!’“ Идеја о трулости концепта приватне својине коју данас ентитет Запад назива светињом, јер доиста и јесте то и једина светиња једног савременог Американца, Француза, Енглеза, не схватајући да је он сам постао „оруђе које говори“, односно приватна својина у рукама моћника, одржала се и у наредним вјековима. Пјер-Жозеф Бурзон је у својој књизи Филозофија биједе, објављеној 1846. године, записао: „Својина је крађа.“ А вијек након њега Макс Хоркхајмер износи једну изврсну мисао: „Богатство је непружена помоћ“. Управо је одбрана (јер сваки освајач ће освајање назвати одбраном) неке територије једно од средстава за „оплемењивање рата“ која се, апсурдно, назива отаџбином и упоређује с мајком. А шта је стварно наш дом, отаџбина, завичај и да ли она стварно може бити нешто овдашње, овоземаљско?

Још од најранијих времена у човјековом духу обитава свијест о изганству јер ни сам дух није свјетован већ говори из неке својствене трансцеденције. Дакле, Платон је имао јасну идеју да је све негдје другдје, једна од најпознатијих алегорија која је обликовала стари и нови свијет, јесте она о Адаму и Еви која подразумијева прогон због гријеха из Едена у свијет у ком ћемо, као праотац и прамајка; „У зноју свог лица јести хљеб док се не вратимо у земљу, од које смо и узети. Јер смо прах и у прах ћемо се вратити.(Прва књига Мојсијева или Постање 3,19). У књижевности мотив о другом, правом животу је врло чест, као рецимо у поезији Артура Рембоа или Милана Кундере чији роман носи назив „Живот је негдје другдје“ а прича нам о животу једне њежне, поетске душе, Јаромила, који губи све животне битке упорно тражећи гдје је то „негдје друго“. Манифест егзистенцијализма и једно од најсуштинскијих дјела досадашње људске умности, Странац од Албера Камија, не само што је перфектана презентација неспоразума између човјека и свијета, већ даје примјер да је некада антагонизам између то двоје, Космоса (свега што јесте) и Микрокосмоса (човјека) толики да ће Микрокосмос радије кренути путем тоталне аутодесктрукције, самоуништења, нестанка и то сасвим мирно и природно, него што ће покушати да срасте и стопи се са Космосом.

У овом тексту ћемо се, пак, фокусирати на три домотражитеља, поређавши их хронолошки, од најстаријег до најмлађег. Разлог зашто баш они не лежи само у њиховом немјерљивом доприносу филозофији већ у том готово јунговском синхроницитету та три духа који никако не могу да одболују завичај који нијесу никад видјели.

Први међу њима је Георг Филип Фридрих фон Харденберг, много познатији под псеудонимом Новалис (1772 — 1801). Био је један од најзначајнијих њемачких писаца и филозофа раног романтизма.

Његова надалеко чувена формулација је: „Филозофија је, у ствари, туга за завичајем – нагон да се свугдје буде код куће.“ С овом мисли су сведене све дотадашње носталгије човјечанства. Заправо, сасвим је оправдано и својствено сваком човјеку да тугује за завичајем у смислу мјеста рођења и одрастања која је још подржана ондашњим фолклором, значајним фактором за изградњу човјека као цјелине у умном, емоционалном и тјелесном смислу, али јасно је да филозофија није тај завичај већ нешто посве узвишеније које је свеобједињуће. Сви људи и сва мјеста која волимо, волимо захваљући интеракцији љубавних рефлексија. Исти је случај и са завичајем. Ако напустимо прадједовско огњиште и вратимо се за пола вијека, једва ћемо и препознати да смо ми одатле потекли. Panta Rei. Никад то више неће бити оно што је било. Претке ће да скрива земља а природа ће да усиса сваки доказ претходног постојања. За филозофа је то само лекција. Он свакако не трага за брдом земље, камења, шуме. Његов завичај не може бити нешто пролазно већ увијек бесконачно, неуништиво, неограничено. Вјерници би то назвали Богом. А ми ћемо да у помоћ призовемо њемачког нобеловца, писца, сликара, пјесника, Хермана Хесеа (1877-1962) да видимо да ли нам он може помоћи да разјаснимо шта је или шта није наш завичај служећи се његовим гласовитим романом Степски вук који је, као и комплетно његово стваралаштво прожет етосом хиндуистичке и будистичке филозофије.

Први имплус који Харија Халера (вјероватно алтер его самог Хесеа) тјера да се отисне на пут тражења завичаја, јесте то што је схватио гломазност и сувишност бесмисла, чамотиње и бола у овом свијету чији циљеви нијесу његови и чије му радости ништа не значе. То његово схватање почиње згађености над свакодневницом која нема ништа да понуди бити његовог постојања: „Ја све те радости, које би ми, уосталом, биле приступачне и због којих се хиљаде људи труде и гурају, не могу да разумијем и не могу да учествујем у њима. А оно што се мени догађа у ријетким тренуцима радости, што за мене представља ужитак, доживљај, екстазу и узвишеност, то свијет воли и тражи једино у пјесничким дјелима, док у животу сматра лудошћу. И онда, ако је свијет управу, ако су та музика по кафанама, те масовне забаве, ти американизовани људи који се задовољавају тако ситним стварима, у праву, онда ја гријешим, онда сам ја луд, онда сам стварно, како себе често називам, прави степски вук, животиња која је залутала у неки туђ и неразумљив свијет, и која више не може да нађе своју постојбину, ваздух и храну.“ На једном другом мјесту, Хесе, уз наставак критике плиткости и платичности свакодневнице, продубљује је, као привржени пацифиста, на област ратовања и на свеопшту неправедност људског устројства свијета. „Ко умјесто цигуљања тражи музику, умјесто разоноде радост, умјесто новца душу, ко умјесто шпекулисања тражи истински рад, а умјесто игре страст, њему овај свијет не може бити отаџбина.“ Наравно, Хари је свјестан да је овај осјећај страности и немогућности да се живи у овом свијету само одлика људи са једном димензијом више. Хермина, његова пријатељица, покушава да га утјеши тиме што предпоставља да је сав тај ужас продукт тренутне декаденције али он остаје непоколебљив констатујући: „Увијек је било овако и увијек ће бити да свијет, новац и власт припадају ситним и плиткоумним људима, а осталим, правим људима да не припада ништа. Ништа сем смрти.“ Касније се ипак досјетио да има нешто што је изнад мјера овога свијета гдје не важе млитаве и нехумане људске конвенције. „Побожни људи то називају божијим царством. Ево на шта мислим: сви ми људи са већим захтјевима, са чежњом, са једном димензијом више не бисмо могли да живимо да сем ваздуха овог свијета не постоји и други ваздух у којем може да се дише, да сем времена не постоји и вјечност, и то је царство правих људи. Тамо одлазе и Моцартова музика и пјесме твојих великих пјесника, тамо одлазе свеци који су чинили чуда, умирали мученичком смрћу и људима пружали свијетао примјер. Али исто тако, у вјечности иде и слика сваког истинског дјела и снага сваког осјећања…“

Али ко су ти људи? Ко се може назвати светим? Хермина, као неко ко хришћанство доживљава правим путем за усврховљење људског живота, појам светих овако објашњава дајући себи за право да „канонизује“ и Харијеве светитеље међу којима је и Харију, односно Хесеу много драг Новалис: „Свеци су прави људи, млађа браћа Спаситеља. Цијелог живота налазимо се на путу ка њима, сваким својим добрим дјелом, сваком својом одважном мишљу и сваком својом љубављу. У ранија времена сликари су приказивали заједницу светаца на златном небу, а њих озарене, лијепе и спокојне, а та заједница није ништа друго него оно што сам малоприје назвала вјечношћу. То је царство са оне стране времена и варке. Наше мјесто је тамо, тамо је наша отаџбина, тамо нас вуче стрепња наших срца, Степски вуче, и зато ми жудимо за смрћу. Тамо ћеш поново да пронађеш свог Гетеа, Новалиса и Моцарта…“ Ипак Хермина признаје да је пут до тог њиховог Едена пун блата и бесмислица и да им је на њему једини вођа њихова чежња за домом. Један од најупечатљивијих трагова будизма и хиндуизма у Хесеовом стваралаштву је и отворена егзалтација идеја преегзистенције душе, реинкарнације, повратка у свемир управо у поглављу из Степског вука, Расправа о степском вуку, само за лудаке: „Свако рођење значи растанак са свемиром, значи ограничавање, значи одвајање од Бога, значи болно поновно постојање. Вратити се у свемир, поништити то паћеничко постојањем, постати Бог, значи проширити своју душу да би она могла поново да обухвати свемир.“

Управо је на овом мјесту сасвим примјерено направити комперацију овог Хесеовог цитата са цитатом филозофа који је успио да за вријеме свог живота есенцијализује сву баналност Бића, Емила Сиорана (1911-1995), који је у свом дјелу О незгоди бити рођен записао сљедеће: „Родивши се, изгубили смо тачно онолико колико ћемо изгубити кад умремо. Све.“ Сами наслов овог дјела, савршеног у својој екстравагантности, сугерише нам да је само рођење својеврсно понављање оног изгнанства Адама и Еве и да су све несреће које нам се дешавају продукт истог. Досљедан у усавршавању идеја отуђења, апсурда, досаде, узалудности, пропадања, тираније историје, вулгарности промјене, свијести као агоније, разума као болест (Вилијам Х. Гес), прави једну изузетну језичку игру с којом сам и насловио овај текст: „Читавог живота живио сам са осјећањем да сам далеко од правог мјеста. Ако израз „метафизичко изгнанство“ и не би имао неког смисла, већ само моје постојање било би довољно да му га додијели.“

Елем, надам се да смо осјенчили контуре тога нашег јединог, истинског, вјечног завичаја помоћу најбољег средства (можда чак и јединог) за долазак до њега – ФИЛОЗОФИЈОМ.

Ако се послужимо још једним цитатом из Степског вука мислим да ћемо имати савршену и притом тако лирску и божанску замисао о нашем завичају, а он гласи:

„Наш дом је усред обасјане бескрајне етарске хладноће, не знамо ни за сате ни за дане, ни за разлику између мушкарца и жене…

Непомичан наш је живот вјечни, хладан, звездан наш је вјечни смијех.“