Borislav Batin – pesme

U DANU ZA ČAJ

Svilene bube i put svile
Svati na Sumatri i venci Havaja
S početka i kraja dečija graja
U šoljici crnog čaja
Venčavaju se lutkice od žada
Kao skrovita, balada sva Indija
Himalajska kaskada i Nepal
Sve reinkarnacije Lame, Tagora i Gandi
Zelena čoja, kugle bilijara i biljarda na Cetinju…
Tragovi u kršu, lava i lavovi kiparisa
Sve staje i nestaje
Kao u nekom zdencu
U kući na Oplencu
U šoljici crnog čaja
Na nekom pariskom štafelaju
Postmodernistički likuju servirane stvari…
U nekom danu za čaj
I očaj…

RADJANJE PESNIKA

Pesnik se radja star, a umure mlad…

A oduvek:
Pevao je ritmom tišine vremena
Mislio šapatom skrivenog uma
Delao u krvi tajenog akorda srca
Ćutao prezirom, gromko i strasno
Ljubio to što još niko nije i neće,
Voleti trajno bezuslovnim plamom
I što je bespogovorno nelečivo, bolno
Čak i trajno ružno, srećno ili tužno
A ipak…

Pesnik se radja smrću, dok umire radjajući se…

A svagda:
Pevao je metrikom svetlosti i o tami
Tragao dubinom nelogičnog kraja
S čulima svih vekova, svakih svemira
Robovao formi s lepotoma slobode
Oslobadjao sve pokoreno i okovano
Reči šaputao pticama u jatima strofa
Neupokojeno lutao večninom snova
Sve držeći se za paučinaste niti Čoveka
I znajte…

Da pesnik se nikada ne može roditi, jer on jeste…

DOĆI ĆE VREME:

Kad će roboti postati pesnici
algoritamski pevati
zakonima matematike
savršenim spojom
svejasnosti
ritmom svog univerzuma
muzikom metalikom boja
silicijumskih fuga
besmrtnim vremenom
pevaće pesme
svome nesavršenom bogu
ode o tvorcu
o robo-čoveku
tada će onezvereni ljudi
ono malo što ih bude
onemeti misli sluhom
entropijom svoga duha
te svi će pesnici biti
mumlaće jednim glasom
samo jednu:
pesmu o slobodi…
Ali avaj…
Doći će vreme:
kad će i roboti želeti
da postanu ljudi
i shvatiti, kao i ljudi
da je i ovde i onde
sve iluzija samo…

Borislav Batin