BOŽIĆNO ČUDO

Piše: Andrea Miladinović (14 god.)

Božić je jedan od najradosnijih praznika za svaku porodicu. Tog dana svi provode vreme sa porodicom u toplom i bezbrižnom domu punom sreće i radosti.
Nažalost, tako nije bilo i kod ovog malog dečaka. Dečak koji se zvao Aksentije nije mogao kao i sva ostala deca da se raduje Božiću i dobija poklone, već je vreme provodio u bolnici vezan za bolnički krevet. Slabo je mogao da se kreće i to samo uz nečiju pomoć. Bio je to dečak kome ste i pored svih muka koje je imao mogli da vidite osmeh na licu. To je bio osmeh koji daje do znanja da on ne gubi nadu.
Nije imao prijatelje. Zapravo najbolji prijatelj mu je bio stalak za infuziju, ali i ujedno nada za bolje sutra. Na malom prozoru svoje bolničke sobe mogao je da vidi kako ostala deca u Božićnoj radosti veselo idu svojim kućama, vraćaju se iz škole, pričaju o ukusnim kolačima koje su njihove bake napravile i poklonima koje očekuju od svojih najbližih. Aksentijevi roditelji nisu bili bogati, novac je uglavnom išao na njegove terapije i lekove.
– Kada bih samo mogao da izađem napolje. Da provedem malo vremena kod kuće sa svojom porodicom – mislio je često Aksentije.
Molio se svakog dana u nadi da će mu Bog pokloniti neko čudo.

⁎

– Mesta! Pripremite sobu broj šest – začulo se odjednom iz hodnika bolnice – Aksentiju opada puls, otkucaji srca su sve slabiji!
– Molim Te Bože, samo da mogu na pet minuta biti sa svojom porodicom. Samo želim da vidim svoju malu sestru. Nisam je video otkad ne izlazim odavde – molio se dečak nežno obrisavši suzu sa svog obraza nekoliko sekundi pre nego što je zatvorio oči.
Dečaku kao da je bilo suđeno da svoje detinjstvo provede u najgorim mukama iako nikada nikome ništa loše nije poželeo niti uradio. Nakon nekoliko sati borbe da mu se stabilizuje puls i srce krene pravilno da kuca, dečak je bio dobro. Ubrzo su došli i njegovi roditelji. Nažalost, ni doktori nisu znali još koliko dugo će Aksentije živeti pa su dozvolili roditeljima da ga odvedu kući i Božićno veče provedu sa njim.
Roditelji polako uđoše u njegovu bolničku sobu i videše kako njihov mali borac spava. Otac ga nežno uze u naručje i krenuše kući. Ispred kuće ih je sačekao pas koji je veselo lajao ka dečaku, radostan što ga vidi.

⁎

Dečak se trže iz sna sa nepoverenjem u ono što vidi:
– Tata, tata da li je gotovo? Mogu li da hodam?
Otac ga ćuteći unese u kuću i spusti na trosed.
– Tata? Mama? Zašto ćutite? Odgovorite mi?
U tom trenutku do Aksentija dotrča njegova mala sestra:
– Bato, kako si? Hoćeš li da se igramo?
Dečak ne znajući šta da misli briznu u plač:
– Nije prošao ni jedan dan a da ne mislim na vas, a sada sam tu, sa vama…
Roditelji su sve vreme skrivali suze da bi možda poslednji dečakov dan učinili što radosnijim ne govoreći mu to. Aksentije polako ustade i stade na noge bez ičije pomoći zakoračivši ka svojim roditeljima:
– Mama, tata, uspeo sam!
Presrećni roditelji nisu mogli da veruju da je njihov mali dečak ponovo stao na noge.
– Uspeo si, mali naš dečače, ponosni smo na tebe!
To veče bilo im je najlepše veče u životu i najlepše proveden Božić, a mali Aksentije se nakon nekoliko meseci vratio u školu i stekao mnogo novih prijatelja.