Termin postmodernizam se pojavio još u XIX veku, preciznije krajem tog veka, kada je Džon Votkins Čapman govorio o postmodernom stilu slikanja. Vrlo lepo se uklopio u histeričnu težnju ka sve novijem i novijem u umetnosti. A ne treba smetnuti sa uma da je već Kant upozoravao da postoje i originalne besmislice. Što se samih avangardnih pokreta tiče, pažljivom analizom može se doći do zaključka da je većina avangardnih pokreta dala po nekog retkog velikana u umetnosti i da je, na primer, većina avangardnih delatnika u književnosti dobila svoje mesto pre svega zahvaljujući esejistici, polemikama, raspravama o društvu, o umetnosti…
Ono što karakteriše kraj XX i prve dve decenije XXI veka, to je pokušaj da se promeni značenje pojma umetnost, umetnik, pesnik, slikar. Mislim da smo u jednoj poziciji da većina savremenih estetičara pod pojmom umetnik, pesnik, slikar podrazumeva umetnika kakvim su ga opisali u svojoj filozofiji Fihte, Šeling, Šiler, Herder, Haman, Kant i Hegel. Dakle, Fihte je podrazumevao u umetnosti glorifikaciju delatnog, dinamičnog i maštovitog „ja“. Mejvi de Biran kao psiholog imao je sličnu tezu u psihologiji: da se ličnost (umetnik) može spoznati samo kroz pokušavanje, borbu sa nekom preprekom koja čini da se osećate celovitim. Jedan od najvećih zahteva umetnika-romantičara je stvoriti svoj univerzum. Fridrih Šlegel je pisao o tome da ništa ne može izmeriti dubine Romantičarske umetnosti. Ona je za njega bila beskrajna, slobodna i njen prvi zakon je, pre svega, volja stvaraoca, i to onakva stvaraočeva volja koja ne poznaje zakon. Ovome treba dodati da sе danas ničim ne može izmeriti površnost velikog broja dela Postmoderne i Verizma, jer na hiljade netalentovanih ljudi je pohrlilo da objavi, obelodani svoje „radove“. To znači da smo u ovom trenutku došli do svesti o činjenici da, recimo, estetičari i filozofi pod pojmom umetnik misle jedno, dok postmodernisti i veristi pod pomenutim pojmom misle nešto sasvim drugo. U prilog teze o bagatelnom pripisivanju naziva pesnik svakome ko je išta u stihu na papir stavio govori i održavanje jednog domaćeg festivala poezije povodom koga je u jednom našem dnevnom listu objavljen hvalospevno-egzaltirani članak, u kojem se visoko istura podatak o rekordnom broju pesnika, učesnika tog festivala – preko 500 „pesnika“.
Nemačka filozofija i estetika oličena u njenim najistaknutijim predstavnicima podrazumeva da ako je u prirodi sve živo, uloga umetnika je da kopa u dubini sebe, po nesvesnim i mračnim silama i da ih kroz najžešću unutrašnju borbu dovede do svesti. Jer, kako Šeling misli, to čini priroda, odn. postoje borbe unutar same prirode. Tako mora da čini i čovek, umetnik koji ima svoje unutrašnje borbe. Ako se vratimo na glorifikaciju Fihteovog delatnog i maštovitog „ja“, na umetnika koji je ličnost, umetnik bi bio snažna ličnost koja je u stanju da pruži otpor svojoj okolini (primer engleski pesnik Šeli ).
Kakvo je danas stanje u polju Postmoderne i Verizma? U tom polju na hiljade netalentovanih umetnika glume umetnike, a da im bog nije dodelio dar.
Na delu je urušavanje ličnosti i ljudi koji su u stanju da se suprotstave, pruže otpor svojoj sredini ili pojavama u društvu. Na stotine poltrona, marketinških stručnjaka, menadžera, koji su dobro organizovani, uvek na pravom mestu i u pravo vreme urušavaju polje umetnosti. Dokle ide cinizam poslenika postmoderne govori i primer jednog univerzitetskog kritičara koji je jednom pesniku saopštio da on voli uglavnom satiričnu poeziju.
Sada bismo mogli da se dotaknemo nekih temeljnih karakteristika Postmoderne s kraja XX i početka XXI veka. Postmodernisti prihvataju tezu da svetom vladaju mas-mediji i da originalnost kako medija tako i umetničkih dela nije u prvom planu. Glavna posledica toga je upravo satiričan način izražavanja. Postmodernizam prihvata svetsku globalizaciju, decentralizaciju i pluralizam. Jedna od glavnih odrednica Postmoderne jeste i teza da je sve relativno i subjektivno: i iskustvo, i moral, i kultura.
Što se tiče postmoderne filozofije, ona je eklektički pokret koji uglavnom oštro kritikuje kontinentalnu filozofiju, negira koncepciju apsolutne istine i zagovara krajnje alternativni pristup svetu. Postmodernistička filozofija se bavi i dekonstruktivizmom. Postmoderna literatura se utopila u konglomerat po svaku cenu eksperimentalnog, neoriginalnosti, umetanja i prerade tuđih ideja i često naglašene težnje da se pobegne od svakog dubljeg smisla kakav je, recimo, postojao u delima jednog Tomasa Mana. Kao da se potpuno odustalo od potrage za smislom u haotičnom svetu, pa se kao „zamena“ za dubinu favorizuju parodijski, satirični, ironični i cinični pristupi. Naravno da je moguće stvarati i autentična umetnička dela sa dozom parodije, ironije – primer Luis Bunjuel, čiji filmovi kao kritika društva i katoličke crkve imaju simboličku i nadrealističku dimenziju i dubinu.
Vrhunac konceptualnog praktikanstva u likovnoj umetnosti XXI veka je mnoštvo pojava pod nazivom instalacije, konceptualna umetnost, performans, računarska umetnost. Možemo se sporiti oko toga na koju publiku konceptualni praktikanti ovde računaju, ali teoretičari postmoderne su generalno saglasni u tome da dela iz arsenala konceptualnih praktikanata uglavnom nisu usmerena ka kulturnoj eliti.