Dara Sekulić – izbor iz poezije

DOM KAD SE IZGOVORI ODZVANJA KAO MIR

Dom svoj sam odsanjala.
Šarene prostirke, njegove dolaske.
Čokoladu po džepovima, na oknima bijele dane.
I kad svane kave bijele.
Oproštaje pred vratima.

Praznike i nedelje,
paketiće ispod miške;
miris sapuna i ljiljana, malo svađe
i velike ruke muške.

Mirenja i pomirenja
preko dečijih poljubaca.
Tople vode subotama.
Žute kvake na vratima.
Sve sam tako odsanjala ulicama.

 

KRAJIČAK

Kod toliko ljudi oko tebe,
neoprezna,
sama sa sobom razgovaraš;

nesposobna da sačuvaš
sakrivene rane,
biser otrov, koji se baca
kada svinja prođe.

Ti ne vidiš, da sebi samoj,
izvana, postala si opasna.

 

O JOVANDANU, SUNCE

Prozor jedan prema strmu,
otvoren je danju. Opasno je ovo
sunce, reklo je crno drvo
iza plota onkraj kuće.

Pun mjesec, razapet, u bijeloj
krošnji, veče, Borislav…

Jutrom krenuo je, padao je cjelac,
voda da bi bio. Voda ili sve, rekla
je vatra u načetoj starinskoj
bubnjari, u sirotoj kućici samotnoj,
gdje sam sklonila se
od neprirodnih nepogoda…

Mara je ispekla kukuruznu razljevušu,
žvakale smo. Ne valja pričati sam
sa sobom, tada se čovjek bliži smrti.

Poznavala sam ja jednog takvog,
čovjek se pred smrt uzli,
a zlo mora da se veže.

 

PERIFERIJA

Vozovi i danju prolaze ali danju ih ne primjećujemo
zato oni noću u nas ulaze, čujte im piskove:

to je mog sina nešto pregazilo
to je mog dragog nešto zabolelo

to mog brata vode na robiju
to svjetovi pobješnjeli ratuju

to sestru moju četa razbojnika siluje
to kćer moju nerođenu nebo čelom miluje

to moja mrtva majka ime moje izgovara
to mene tama na zločin nagovara

to ja umirem uz pisak
dok voz jedan nekud u noć odlazi

to nas živi spominju
to nas mrtvi opominju
to naš život prolazi.

 

AVE MARIJA

Prođoše kroz tvoje djevičanstvo krstaši s bodežima
i blijedi mjesečari s molitvama
i dječaci brzosagorljivi i kosmati krakani govorljivi
i tihi kompleksaši otrovani
i malaksali Don Žuani neodoljivi
o bože moj o moja Marija
u koliko si prljavih postelja
svoj sveti miris posijala.

Zdravo Marija. Niko nije imao milosti
ni milošte za tebe.

Jurišali su do tebe preko tvog preklanog pogleda.
Dok ovo jecam ja tako tužno mislim na sebe.

Zvali su te gospom od zdravlja
i svi samo jednom pred tobom klečali
a poslije po krčmama pričali da obična si
i da se samo praviš svetica.

O Marija moj gorki oreole
gašen u presramne zore
i paljen u vjeri u večeri.

Tvoje su usne žedne tihih dodira.
Podlo te silovaše i ruke ti otežaše.
Svi su te imali a ti nikad nikog nisi imala,
niko te dodirnuo nije.
Zato si tako jadno po svetom duhu začela.

U padu i jadu svi su te s pobožnošću
spominjali
preklinjali
bogom kumili
u vezu s nekim gospodinom dovodili.

Svi su tvoju molitvu prosili za sebe.
Ti si ih na koljenima svojim milošću svojom uznosila
o jadna Marija.
Ovo je moja molitva za tebe.

Dara Sekulić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.