Dragan Pavlović – pesme

ĆUTANJE

Ti,
moja uobraziljo u radosti
minu ko jutro u prvom danu,
ko Zlatni jelen u bambusovu šumu,
ko ruka pružena u savršenstvo,
ko zvuk goča u hramu,
ko bagrem što rastresa cvet po drumu.

Ja sam trošni sud napunjen do ruba
i reči moje sad izlaze iz dubine istine
i ne pazim više na konačni zvuk truba.

I vidim te
gde vodiš srce u večnost tmine
iza prašine puta ovog,
gde se uzalud podiže pogled
prema zvezdama.
Vidim te pod smokvom
kao odraz viska, miran i drag,
iza dveri širom otvorenog Šivinog hrama
unutar kojeg je boginja
za kojom čeznem
i koja mi, najzad, ostavi ćutanje kao trag.

ASTARTA

Kad prošetam kroz šumu urmi,
a tebe pronesu kao večni kumir
od jahonta izrezan,
postideću se,
jer ne ubrah trave za začine
na gori Vasanu,
prestrašen da taknem dlanom
lice koje tvori večnost samu,
jer ne saših od zlata odoru svetu,
ures za tvoje oči od mesečine,
jer se napih sa kumirima lažnim,
i ne ostah trezan,
u Zoru svih zora,
koja niče u Danu što uji,
lepšem, i od vere,
i od istine.

I kad u miholj konačni
padne sneg, mirisan i mek,
i na ramena kumira ko na kapije Ura,
ko krik Nergala,
kapne,
dugo skrivan, u bezdanu,
sveti bdel,
i na sapi srne, što drhti,
pospe se blagi iđirot
kao lek…

I kad Jaganjac božji
ne bude, sve nas, koji Te poznasmo,
večno boleo,
shvatićeš, što sam Te,

Pesmo nad pesmama,
uprkos Tvorcu,
na skrivenom nebu, između Labuda i Zmijonoše,
ko konačnu so, tajno zavoleo.

POSLANICA AZAZELOVA KĆERI ČOVEČIJOJ

Kad me budeš takla, nepoznatom dušom,
koja usni da je Gospod gnevan
i da zahvata srebrnim vedrom
bezumlje i kad…

I kad dušom koja me vidi
s barjakom od runa,
kako prozorljiv i tašt hulim
na Onoga ko razluči milost,
znaj,
da se sve to briše ko radost na javi,
u kojoj spoznaješ zagledana,
u onoga koji da je tužan ćuti,
jer te vole kao ženu,
a požele da te kuša ko naforu,
i celiva kao da su skuti,
ko haljina Jedinoga Boga.

Jer sad, dok si tiha, sasvim tiha,
ko čisti izvor koji ogleda mesec,
ko beli dlan u mirno jutro
u kom se prvi bog umi,
i kad ti miluje srce osmeh,
dar bogova, koji leči…

Ne pomišljaš li,
da u duši tvojoj,
od kada zavole stvarno,
Hristos zadivljen kleči.

Dragan Pavlović