JEDNA NOĆ U GRADU KOJEG SU ČUVALI PSI
Na raskrsnici
blato i polomljen putokaz
magla koja pokušava da iskopa oči
noć koja halapljivo pije krv
u daljini lavež pasa
kojeg prekidaju pucnjevi
kamenje koje je podrlo nogavice
polako se gnezdi u kolenima
počinje kiša
mirišu trešnje
još malo i moj je red
na mome potiljku više neće biti
samo rođeni dlanovi
RAZAŠIVENA KOŠULJA
Necelovita
Rukava razdrljenih sa svake strane
Odisala je umorom od nasilja normi
Centimetar tkanine viška
Milimetar konca manje
Osećala je da joj je nepotrebno
Još jedno premeravanje
Ćutke je molila iglu da ne ide
U ruke onoga koji će krojiti.
Jer bila je sigurna u dve stvari:
Da je i takva: idalje košulja,
I da je svejedno niko neće nositi.
VOLELA BIH DA SE VOLIM
pa da mi više nikada:
ne izmiče tlo pod nogama
ne presedne zalogaj
ne sedi slon za vratom
ne studene prsti
volela bih da se volim
dok skakavci jedu letinu
dok suša cepa zemlju
dok kiša čini da usev gnji
dok kiša pada
volela bih da se volim
kad grmi i kada sevne
samo sebe da vidim
sama sa sobom da likujem
nad prirodom
volela bih da sa sobom
u miru kafu pijem
da se umijem i pomilujem
lice na koje sam pljuvala
volela bih da ne psujem
da dišem i osećam kako dišem
da ćelije pevaju volela bih…
volela bih
da se volim toliko
ili bar onoliko
koliko me vole
neki čudni ljudi.