Gordana Jakšić – pesme

NERAZUMNA PESMA

Jednog ću dana napisati pitomu pesmu
širu od mašte
sjajniju od zvezda
topliju od zagrljaja
pesmu koja me neće boleti
i neće biti ni nalik na tebe
pesmu koja me neće pitati šta mi je
samo će me saučesnički uzeti za ruku
bez kopanja po ranama
i izvesti iz lavirinta
ona mene
a ja nju
i ispisivaćemo stihove glatko
kao voda kad teče
preskačući prepreke
bez napora i oklevanja
dovršavaćemo jedna drugoj misli
upadaćemo jedna drugoj u reč
kao da smo oduvek bile jedno

A ti što se sad pišeš sama
bez mog znanja i pristanka
divljakušo
rugalice
ti što svakim svojim slovom boliš
i žigaš
ti što puštaš reči da jurišaju
a da me nisu ni pitale
haotično i drsko
popunjavajući belinu
ti si jedna nerazumna pesma
i neću ništa da imam s tobom

Ti se pesmo meni rugaš
a šta ako ja tebi zaboravim reči
ko će onda biti pobednik
likuj ti samo
al’ prestaćeš kad te pocepam
ili još bolje
kad te obrišem zauvek
lako je
dovoljan je samo jedan klik
videćemo ko će se onda smejati
zaboravićeš ti i da si postojala
a ja ću gledati u prazan prostor gde si bila
i smejati se tebi
zlurado
iz prikrajka
kao ti meni sada
što ne znam
šta sam ono tobom htela da kažem

 

KNEDLA

Stvori se u grudima
na onom posebnom mestu
na sredokraći između duše i razuma

Stvori se
od neizrečenih čežnji
od nedoželjenih želja
od zabašurenih snova
od ugušenih osmeha
od neizgovorenog
od neodgovorenog
od pogrešno izgovorenog
od nedočekanog
od promašenog
od propuštenog
od preživljenog
od nedoživljenog

Onda se popenje u grlo
veže ga u čvor
i tu stane
tu bitiše
i traje
i opstaje
tvrdoglavo
bezobrazno uporno
steže te
davi te
i guši
ne da ti da dišeš
ne da ti da misliš
ne da ti da se smeješ
ne da ti da živiš
svojim spokojnim životom
tera te da bdiš noćima
dok prebiraš po glavi
šta nije u redu
gde je kvar
u čemu grešiš
šta nedostaje

I tera te da se pitaš
i ti se pitaš
i pitaš
a odgovora niotkuda
i ne shvataš
šta još treba da učiniš
kad mislio si da je sve dobro
i da su konci tvog života
sasvim u tvojim rukama

A neki glas ti šapne
toliko tiho da ti zazvoni u glavi:
pokušaj!
da iskopaš zapretene želje
da probudiš snove iz kome
da kreneš srcem za čežnjom
da izgovoriš prećutano
da zatražiš odgovore
da sahraniš promašaje
da dišeš bez straha od njih
bez straha od disanja
bez straha od svega
samo da dišeš
i dišeš
pa da opet oživiš

Pokušaj opet
i opet
pa i ako boli
jer ako te ništa nije zabolelo
zar možeš reći da si živeo?

 

VAŽNO JE

Važno je otići na vreme
važno je krenuti
dok ti oči još nisu sasvim navikle na mrak
jer ako zaborave da postoji i svetlost
ostatak života ćeš provesti ubeđen
da je mrak sasvim prirodno stanje
prigodno situaciji
da je sivo boja tvog sveta
da je to baš ono što želiš
i da se u mraku osećaš sigurno
zaštićeno
i komotno
i nećeš otići nikad
ma nećeš čak ni pokušati
ostaćeš u svom malom nacrtanom krugu
i bićeš dobro
ili ćeš misliti da si dobro
sve dok se jednog dana
nenadano
kroz pukotinu između oblaka
ne pojavi
jedan jedva primetan zračak
da ti kaže:
tu sam opet
dragi čoveče
stari smo znanci
samo sam provirio da vidim
da ti možda nisam nedostajao
a ti ga nećeš razumeti
možda ni primetiti
jer si u svom mraku zaboravio
kako se svetlost voli
deli
i umnožava
možda nećeš hteti
ni umeti
da uhvatiš pogledom taj zračak
jer su ti oči otupele
od gledanja u jedno isto mrtvilo
svakoga dana
i ne mogu više da podnesu
da se pred njima igraju boje
sjajne i svetle kao letnji dan
jer ih boje bole
zatvorićeš po navici svoje oči
već umorne od stalnog zatvaranja
pred svim i svačim
ili ćeš samo tupo skrenuti pogled
negde u stranu
i pomislićeš:
odavno je prošlo vreme želja
ko će sad menjati život
nakon toliko eona mirenja s njim
takvim kakav jeste
ispraznim i sumornim
jednoličnim i gorkim
već sam navikao na sve
naučio sam da plivam u toj bari laži
održavam se na površini
manje-više uspešno
i to mi je dovoljno
nemam snage bilo šta da menjam
u ovim godinama
suviše je kasno za promene
kasno za mene
i pravićeš se da ne čuješ
kako te zračak zove
i govori ti:
dođi
dođi da ti pokažem kako se smeje
da te podsetim kako se raduje
i nećeš imati hrabrosti da izgovoriš:
pokaži mi
ja hoću opet da budem živ
odabraćeš da prećutiš
i ostaćeš do kraja tu gde jesi
u svom privatnom paklu
koji si smatrao rajem
sa svima
a zapravo sam
jer u mraku ne možeš da vidiš
da više nikoga nema uz tebe
da su svi davno otišli
i da će ti život svenuti
kao nezalivana biljka
koja vapi za svetlom
a ne ume da ga prepozna

Gordana Jakšić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.