Iz štampe izašla ”Anatomija reči” Suzane Rudić

U ediciji Traženja iz štampe je izašla knjiga Suzane Rudić “Anatomija reči”.

Suzana Rudić je rođena 16.10.1996. godine u Rumi. Završila je školu za dizajn Bogdan Šuput. Upisala Akademiju umetnosti, likovni departman vajarstvo u klasi profesora Slavka Živanovića. Urednica internacionalnog bloga za kulturu Artkum. Od 2016. godine objavljuje u elektronskim časopisima KULT, Bufonerija i REZ. Objavljivala na portalu Pokazivač. Objavljene je knjige pesama: Vreme orhideja (2015) i Druga strana ogledala (2019) koja je nagrađena nagradom Stražilovo.

Suzana Rudić – pesme

Autorka o ‘’Anatomiji reči’’

Recimo da je čovek  sam hodajuća reč. Reč je početak svakog  zbivanja, sve počinje od reči koje izgovorimo, od naše duše, imamo reči koje miluju preispituju i ruše. Ništa ne može srušiti čoveka kao teška reč zadobijena od voljenih. Čovek rečima gradi novu košuljicu duše, te se to prepoznaje u pogledu i na telu.Menja odnose sa svojom sredinom, pročišćava i vida. I u Bibliji  imamo rečenicu: ‘’U početku beše reči..’’  U zbirci pesama utkane su kako moja životna priča tako i priče ljudi iz moje okoline. Dešava se često da svom sagovrniku u pesmi dam ulogu lika iz mitologije i religije sa razlogom. Zbirka  je podeljena u pet ciklusa ‘’Dodir’’, ‘Iza zenice’’, ‘’’Moždina’’, ‘’ Kost u grlu’’ i ‘’Rastkožavanje’’ Recimo da sam kroz poeziju na svoj ličan, zagonetan način pokušala da postavim pitanja i dam odgovore koje nam donosi novo doba, Reči su često pogrešne, pa istinska prespitivanja o ljubavi i drugim društvenim odnosima počinju ‘’Iza zenice’’ jer ‘’Dodir’’ može često biti pogrešno shvaćen čin te se nađemo ponekad u nelagodnoj situaciji koja nam ostavlja osećaj ‘’Kosti u grlu’’, stvaraju se prerasude okoline prema nama, ne samo  prema nama  već i zajednice prema zajednici jer se u zbirci ne rešavaju samo kao šo sam pomenula lične i porodične, tradicionalni zapleti već i društveni. Jedne od pesama koje  govore o toj temi jeste ‘’Kuća’’ i ‘’Okončanje’’ inspirisana seobama naroda i besmislom rata.  Takođe bih mogla da dodam tu  pesme ‘’Povratak’’ i ‘’Običan dan’’ koje govore o neprihvatanu individue i čežnji da budu prihvaćene.

Suzana Rudić
Iz recenzija:
POEZIJA SRODNIH SUPROTNOSTI

Kad samo ljubav Jeste, a sve drugo su kolebljive okolnosti ili imaginacija, nastaje poezija oljubavi, iako se može učiniti da je zbirka Anatomija reči, Suzane Rudić, ljubavna poezija. Velika je razlika između te dve kategorije koje se, nespretno, mogu doživeti kao sinonimi. S tim u vezi,Suzana ispisuje stihove upravo onako kako sam naslov sugeriše – rasecanjem, raslojavanjem,analizom odnosa muškarca i žene, tragajući pritom za odgovorima na sva ontološka pitanja dok saopštava stanje (ali ne i odgovore) kroz reči koje nisu pitke ni milozvučne nego otrežnjujuće.Ona, u načelu, iznosi činjenice o ljubavi koja se nije „primila“ tamo gde je seme zabodeno, što je samo platforma za promišljanje. Centar njene poetike je, zapravo, u pozadini, zbog čega ove stihove treba tumačiti kao filozofsku raspravu o suštini, svrsi, Beskonačnom kroz profano.Shodno tome, ovo bi mogla biti i poezija suprotnosti data kroz sasvim neuhvatljivu i jednako konkretnu pojavu kao što je ljubav, i mnogo dublje. Rudićeva je svoje pevanje ponudila u pet celina: Dodir, Iza zenice, Kost u grlu, Moždina i Raskožavanje. Ova, skoro, dramaturška postavka predstavlja građu jednog muško – ženskog odnosa koji počinje dodirom, živi iza zenica, kulminira kao kad riblja kost prepreči usko grlo i ostavi bez vazduha, da deo po deo odumire i, najzad, vrati u život gde se još uvek batrgamo jer moždina nije stradala ali više ništa nije isto – koža je nova. Posledično, njeni se doživljaji ljubavi mere miligramima, trenuci ilisekundama dok svom „ratniku Itake“ postavlja pitanje iznad svih pitanja – „što smo se oglašavali raštimovanim fugama a ne svetlošću kroz levu stranu?“ I, zaista, da li bi iko mogao dati odgovor na to, ma bio i pesnik?! Ipak, autorka nije zastala pred tim kamenom da se saplete o nagađanja već nastavlja da traga za jednostavnošću kroz burne noći i „anemična jutra“ koja opisuje, kada bi tako životno, tako veličanstveno samo htela dragog poslužiti prženicama i dati mu slobodu svesna da ljubav ne trpi posedovanje, a njena je potreba, naglašava, samo da voli. Ipak, to bi se moglo dožveti kao mala kontradiktornosti autorke s obzirom na to da se nekakav pozitivniji ishod očekuje iako se na njemu ne insistira.

U poeziji Suzane Rudić gotovo da nema upiranja prstom u eventualnog krivca za životnenezgode, mada se potencijalni odgovorni naslućuje u Pesmi ocu. I pored nedvosmislene usamljeničke pozicije čoveka, iz svake situacije koju autorka opisuje odzvanja „mi“, to zajedništvo iz kog se sve rađa i/ili umire, te nastavljamo odgonetati ima li ljubavi bez neljubavi, a uz to i kad je dovoljno bola za nebol? Ima li ičega bez svoje suprotnosti? Ima li otkrovenja bez hoda po ovoj deponiji, kako pesnikinja naziva život, svet… Izvesno je bar to da nema poezije bez dubokoumnih pitanja kakva, pored drugih, postavlja i Suzana Rudić dotičući se i religijskog,mitskog i svetovnog dok traži smisao – Nešto iz Ničega.Poezija u prozi, kao postupak kojim se autorka služi, sasvim odgovara senzibilitetu ovog dela i kao takva toleriše metričku nesavršenost u kojoj je suština, dosledno, iznad forme. U jednoj od poslednjih pesama u zbirci Antomija reči, u ciklusu Raskožavanje, autorka sasvim simbolično traži da je razlože na fraktale, fine kopije, da je bude više od nje same. Prkosno ili samosvesno, Rudićeva ističe sopstvenu superiornost nad svim trivijama, što na određenom nivou ukazuje na nepokolebivu ličnost u čije pevanje se može verovati.

Dragana Lilić, dipl. dramaturg, novinar
Anatomija reči_Suzana Rudić
O SUZANI I ANATOMIJI REČI – Nikola Trifić

Desila se jedna Suzana. Onako, iznenada i neočekivano – u vremenu tmurnom i gnjilom; u vremenu prevarenom i prezrenom koje je ničim nije zaslužilo. Došla je kao testament, kao zaveštanje naše prošlosti, ili verovatnije i realnije – kao poruka naše budućnosti. Naša budućnost, uplašena za sebe samu, za svoj odraz uogledalu, za nakaznu sliku na koju je bez mnogo smisla i takta osuđuje ovakva sadašnjost, šalje nam Suzanu dok još nije kasno. Šalje nam Suzanu i kao svoju molbu i kao svoju molitvu; kao apel i kao nadu. Zato u Suzani, pre svega vidim pelcer! Jedno vredno seme, sposobno da i u najvećem korovu uspe – i da na svet donese plodove, koji u svakom smislu: i pesničkom i umetničkom, ali i ljudskom,mogu da znače i predstavljaju jedino: pravu vrednost.Suzana Rudić, pesnikinja, vajarka, umetnica u najširem smislu značenja te reči.Dama koja je svojom pesničkom i uopšte umetničkom pojavom u meni izazvala veliku impresiju i ništa manju začuđenost. Impresiju zbog talenta i već sada potvrđenog kvaliteta; zbog načina na koji oseća, prožima i kroz svoje stihove prenosi život i svet – neka svoja lična, ali i naša zajednička, kolektivna iskustva – i začuđenost, zbog činjenice da epitet dama, koji najbolje oslikava njeno držanje i pre svega njenu kulturu i vaspitanje, u stvari krije jednog devojčurka,jednu mladu umetnicu – poetesu koja je tek zakoračila u svoje dvadesete godine.

Suzana je sa svoje prve dve zbirke: „Vreme orhideja“ i „Druga strana ogledala“, u velikom stilu došla na pesničku scenu. Zbirka “Anatomija reči“ je nastavak evolucije njenog pesničkog talenta i shodno tome, s njene strane do sada najbolja potvrda retkog pesničkog kvaliteta. Suzanina poezija prijanja srcu, ona je u isto vreme i blaga, ali i duboka, uzvišena, jedinstvena; bez tendencije da bude nametljiva, ali sa ogromnim potencijalom da oplemenjuje, leči i nadahnjuje. I upravo je zbirka „Anatomija reči“ svojevrsni dokaz ogromnog pesničkog dara,gotovo pupčanom vrpcom spojenog sa Suzaninom dušom, ali i ono što je jako važno: nadograđenim izuzetnim poznavanjem jezika i velikim fondom reči.

”;Anatomija reči” nam je donela pregršt lepih pesama, stihova izraza i fraza. Ona je svojevrsna deskripcija pesnikinjine duše; njena suza, njen vapaj, ali i jedan večni

trag u vremenu koji pesnikinja ostavlja. Suzana u pesmama ”Opraštam ti kiše” i ”Stvaranje ”, ili  ”’Januar je mogao biti naš” ;, na najlepši način govori o ljubavi -i to ne samo o ”proživljenoj ” ljubavi, već još više o ”doživljaju ” ljubavi; o ljubavi kao ideji i besmrtnom, možda uz slobodu i pravdu, jedinom vrednom idealu. S tim, da je njeno kazivanje o ljubavi, uglavnom protkano tužnim stihom.To je njen lični plač, upravo za pomenutom  ” ljubavlju kao idealu ” i to idealu savršene harmonije između ljudi, koji je polako zaboravljen i neshvaćen. U ”Pesmi ocu”;, ” proživljeno ” i ” doživljeno ” se spajaju i Suzana nam donosi možda i svoju najličniju pesmu, deli s nama svoju najveću bol. Uopšte ciklus ”Kost u grlu ” je viši nivo Suzanine poezije! One tu prezentuje nešto krajnje lično i to na tako uverljiv način da to ” njeno ”; postaje i naše i univerzalno, ili prostim žargonom rečeno: svačije. Najbolja potvrda evolucije njenog pesništva koji je donela ”Anatomija reči”;, a koji se može videti i u pomenutom, ali i u svim ostalim ciklusima zbirke, ogleda se u tome, da je Suzana osim sazrevanja i opšteg pesičkog napretka, izgubila, ili se još bolje rečeno: ”otresla”; od nepotrebne i suvišne sramežljivosti; ona je postala spremna da se u pesničkom smislu ogoli,da svoju dušu i svoje srce – nadahnutost, viziju i bol, svima nama servira na tanjir.Citirao bih stihove pesme ” Jutro ” iz ciklusa ” Dodir”;

Izmakneš li mi tlo,
posle svih časova koje smo slomili zubima,
neko će drugi postati crtež na mom ramenu.
Oteti zalogaj duše, začeće neba koje miriše
na dečiji sirup i ima gorak ukus nepredvidivost,
mrsi u kadicama konce jarma.
Takođe, izdvojio bih i već pomenutu pesmu ” Stvaranje”, s tim da ću je pomenuti celu:
Bilo je prosto,
Oduzeti od tebe deo savijenog
bića koje se razvija u ogledanju brojčanika,
hraniti se tobom kao melodijom postojanosti,
Načiniti te od kore hleba, ispiti te u trenu klecanja
Bilo je prosto oblelodaniti te pred nesvetim svetom,
okačiti buktinju na golgotu grudi .

Bilo je prosto o tebe se ogrešiti! Oboleti u vrtlogu traganja,
Ostaviti te kao fusnotu podignutog praha.

            Upravo ovi stihovi i ova pesma bolje nego bilo šta drugo svedoče o Suzaninom daru – o tome, koliko je ova mlada umetnica pravo pesničko blago. Bez dileme, u pesničkom smislu Suzana ima sve: talenat – kao uslov svih uslova, a zatim i viziju, dušu, duhovnost i ogromno obrazavanje. Zato se vraćam na početak i na reči: Desila se jedna Suzana! Zaista, desila se – i svima nama, u ovom vremenu koje je ničim nije zaslužilo, bila je i jeste potrebna jedna Suzana. Heroina modernog doba, poetesa, putokaz, svetlost i iznad svega: rođena pesnikinja. Šta god radila i čime god se još bavila, pesma je nešto što je deo njene krvi. Ona nije odabrala poeziju kao formu svog izražavanja. Poezija je odabrala nju! U savremenoj poeziji, kada je ista svojim autorima često alternativa za razna druga neuspela umetnička, ali i društvena „delanja“ – Suzana pokazuje da je u njenom slučaju – pesma normalno stanje duha i duše, potpuno normalan tok misli; i potpuno prirodna interpretacija svega što su čula zabeležila, a duša osetila. Ako su njene prve dve zbirke naslutile, sa ”Anatomijom reči ”; postaje jasno: Između Suzane i poezije nema „persiranja“ – njih dve su odavno na ti! Šta više, reći da Suzana Rudić polako postaje i sinonim za poeziju novije generacije – nešto je, što apsolutno odgovara istini.

Nikola Trifić, pesnik, pisac i novinar

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *