Izabel Čeperković Dias – pesme

UMREŽENI

Srećni su
Dok se ogledaju
U svoje odraze
Na zastakljenim očima
Živahnih ekrana
Kada tuđe floskule
Recikliraju u fluorescentne
Objave veoma bitne
Najteže muke
Tiho tište
Najveće junake
Osunčane lajkovima
Prekrivene kučinom skučenosti
I bezlične samoće što prodire
Do krvne plazme i proždire
DNK koji ne može
Preživeti bez mutacije
Razobličene sene
Zaposele su
Mrežu

 

KAD NESTANU EKRANI

Postavljam sebi
Ista pitanja
Kao i sve
Devojke pre mene
Isključeni telefon
Zvoni izdisajem
Nešto me steže
U golim grudima
Prošlost bez ekrana
Pohodi me ove noći
Preti vraćanjem
Starih slika objavljenih
U porodičnim albumima
Smerne samoće
Sveže konture se brišu
Profili propašću dišu
Nedisanjem ne privlače
Neiskrene spodobe
Skrivene iza vela
Imena i fotografija
Delovi starih slika
Smenjuju se kao
Treptaji zvezda
Neekranizovanog
Noćnog prozora
Pogledom prolazim
Kroz nečije
Paperjaste vlasi
Nekog mazim
Kao da će mi
Čula zaboraviti
Miris njegove kože
Ekrani ječe
Pokvarenošću
Noć u kojoj
Začećemo novi život
A sadašnji biće
Deinstaliran

 

RĐA

Pokvarena sam
Ne radi mi mehanizam
Srčanog mišića
Zakazao je
Zarđalo
Šmrče
Uspomenu na
Dane kada
Radio je bez
Ulja a sada
Zavisi od
Messengera
Vibera
Preskače srce
U ritmu nagomilavanja
Poruka
Koja li će
Me povrediti
Koja pustiti
Me da živim
U ubeđenju da sam
Dovoljno povređena
Rđom vanbežičnog sveta

 

Izabel Čeperković Dias

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.