BAJKA
Na Šar-planini psima,
dok su još mladi,
odseku uho:
ako ga pojedu – položili su ispit vernosti.
Ostale ubijaju.
Negde postoji Šan Gri la,
grad večne mladosti.
Veruješ li da su ljudi tamo srećni?
Govorio si mi da se ljudi
ponovo rađaju,
kao ptice, ili drveće…
Rekla sam ti da ne verujem u to
a sada znam
da sam ja bila kamen
na kojem si ti – Vuk
ispustio kap krvi
i zavijao u ledenoj samoći
sa mnom, kamenom koji te je voleo.
I htela sam da ti se javim,
da ti kažem da nisi sam.
Ali bila sam samo kamen,
hladna i nema i puna ljubavi
i tvojom krvlju obeležena.
Na Šar-planini psima,
dok su još mladi,
odseku uho…
Zašto me nisi ubio?
ŠALOM ŠALA
Uzeh onomad,
da zmaja uspavanog
budim.
Džaba je bilo.
Budila sam ga Suncem,
belim hlebom, mirisom mora, ljudskošću
i dečijim smehom.
Budila sam ga:
čajem od majčine dušice, vanilicama, sveže pečenim kiflicama,
musakom i pohovanim tikvicama.
beše to zaludan posao.
Onda, jedared još,
krilima ( za specijalne prilike!)
dotakoh paučinastu opnu njegove kolevke.
Ostade samo,
na kraju svega,
miris ružičastih ljiljana
u mojoj glavi.
Ipak, naučih nešto o zmajevima:
zmaj je zmaj zbog snova koje sanja.
Dilber đevojka
PISMO
(Za Slađu)
Tražim cvet u grudima
Koji je samo tebi pevao
Uzalud.
Bolni cvet koji je određivao
Ritam mojih misli,
Odluka,
Moju meru sveta.
Nema ničega.
Dovoljna sam sama sebi.
Više se ne smejem tvom ćutanju.
Taj smeh je boleo.
Zaista sam otišla.
Nema te mreže
U koju će se opet uplesti
Moja duša.
Nikad više!
Osećam kako pulsira svemir.
Čujem travu kako raste.
I pauka dok svojoj deci
Peva uspavanke.
I dalje osećam ono što osećaš.
Uzalud je, lepo ti kažem.
Davno sam te upozorila
Umem da odem.
Hteo si da budem
Ono što ti hoćeš.
Veća sam od tvoje
Mere.
Ja sam Sve.
Hana