ČETINARSKA
Samo je još
prava poezija
zimzelena.
Ja opadam
bespovratno.
Nisam jedini
žuti list,
ako je za utehu,
a nije.
A biće mi uteha
ako me vetar nanese
na neki čempres
postojani,
na njemu da
se sparušim
pa obgrlim
stablo mu
prahom svojim,
-kroz svoje pesme
večno da postojim.
JESENJI OTPADNIK
Dodirnuo je masu
ostalih otpadnika.
Šuškali su cele noći
naizmenično,
utapajući svoje šarenilo
u jednobojnoj tami.
Obnažena breza
nad njima
posrtala je levo-desno
žgoljavim granama-
kao logorašica
uhvaćena u bekstvu
razmahana kostima
što štrče iz rukava
I nogavica…
Bio je nekada svetlo zelen,
pa tamnije nijanse,
žut, narandžast,
skoro pa crven-
razne boje izneo je hrabro
i sada prima boju zemlje
što će se uskoro otvoriti.
O, kako žudno iščekuje to!
Majčica zinuće a niko neće opaziti,
kad ih je sve progutala brižno.
INTERPRETACIJE
Reči su mi igračke.
Razigrano dete sam.
Ljudi nikad nisu bogovi.
Idola nemam međ’ smrtnima.
Divljenja imam, a i nežnosti za san.
I poneki meteor sleti mi na dlan,
već izobličen u kamičak samleven,
intencije krah, neželjeni nuđeni prah.