Novembar…
Sedim na klupi u parku.. Obiđoh čitav grad i ne nađoh smeštaj. Nisam ja puno zahtevna, samo uz sebe sam imala pozajmljenih 50 evra i oko 1200 dinara.. U to vreme u tom mestu za pristojan smeštaj je bilo potrebno od 100 do 120 evra..
Dala sam otkaz u državnoj firmi, spakovala par stvari u torbu, skoro sve u dva dana.. Morala sam da odem iz svog mesta i iz kuće koja me samo na patnju podsećala.. „Jedno ćebe i jedna posteljina su tvoji“ To je jedino što sam posedovala i ponela iz svoje rodne kuće.. Radovala sam se što sam i to dobila.. Volela sam to šareno ćebe, bio je poklon od dede i jedina uspomena na njega.. Razmišljala sam da ga izvadim iz torbe i ogrnem se..
Rano je pao mrak i neki hladan vetrić je duvao.. Gladna sam, ali trpim junački.. Ignorišem zvuk krčanja creva i pobunu u stomaku.. Jutros pojedoh jednu palačinku.. Dovoljno mi je.. Sad mogu i do nove godine da trpim, to sam već navikla.. Već sam donela odluku da tu prenoćim, pa sutra nakon posla da ponovo krenem u potragu za smeštajem.. Navučene kape skroz do očiju, krila sam pogled od prolaznika.. Pitala sam se šta li misle o meni i osećala ogromnu sramotu.. Stid mi je povremeno prekidao osećaj straha i brige, pa onda i gladi i hladnoće.. Stopala su mi slaba tačka, hladna čak i u julu.. Sada su se toliko sledila, da su izazivala strašan bol.. Ustadoh da prošetam, ali nespretno udarih u ivicu klupe i ta bol me vrati nazad da sednem..
Kako i da ne bude hladno.. Na sebi sam imala letnje, kineske, iscepane patike.. Izuh se da pogledam prst koji sam udarila, modar je i nokat se polomio.. Nije bilo krvi, valjda se i ona zaledila.. Obuh još jedne čarape i opet sedoh.. Vetar se baš urotio protiv mene te večeri i sa svakim minutom je bio sve jači i hladniji.. Toliko je bio oštar da sam imala osećaj da mi svaku staru povredu ponovo seče.. Shvatila sam da ne mogu tu ostati na otvorenom.. Možda da nađem negde neki zaklon ili makar neku natkrivenu autobusku stanicu.. Pa, da.. Autobus.. Sešću u bus i voziću se po lokalu.. Ova ideja me toliko obradovala kao da sam ne znam šta smislila.. Ušla sam u bus.. Nije bilo gužve i sedoh do grejalice..
Topao vazduh mi je grejao stopala i ja se konačno malo umirih i zadremah.. Spavala sam sve dok me vozač nije probudio i zamolio da izađem.. 22h i ja se opet nađoh na ulici, na periferiji gradića.. Hodala sam nazad ka centru i onom parku.. Povremeno sam zastajala ispred kuća i gledala u dimnjake.. Bože, koliko me radovao taj gust dim.. Obožavam da zimi gledam u dimnjake iz kojih izlazi dim i da zamišljam kako li je biti sada u toj kući.. Nekako mi dimnjak i dim simbolizuju dom i toplinu koju ja nikada nisam osetila.. I dan danas to radim..
Uvek zastanem pred kućom iz koje se vijori gust dim.. Na pola puta ka parku bilo je groblje.. Nemam strah od mrtvih, ali mi je tu noć izazivalo nelagodu.. Valjda zato što su mi i mesto i groblje totalno nepoznati.. Stalno sam se okretala i imala osećaj da me neko prati.. Dođoh opet do parka i moje klupe i sedoh.. „Dobro veče, vašu ličnu kartu, molim“ Iz polusna me prekinu pandur.. Gledao je u moju torbu i mene, pa u ličnu kartu.. „Šta radite ovde?“ „Ništa, sedim i čekam“ Gledao me je i ništa mi nije verovao, osetim nepoverenje ljudi.. “ Možete li otvoriti torbu?“ „Naravno“ Sve je izbacio na onu klupu.. Čitav moj život na jednoj drvenoj klupi.. Kada je konačno završio, zahvalio se i otišao nazad u auto koji je bio parkiran malo dalje.. Dao mi je i preporuku da pozovem tog koga čekam, jer nije baš bezbedno u ovom kraju biti noću na ulici.. Znala sam da moram da se sklonim odatle, jer ako me opet bude video ko zna šta će pomisliti..
Krenuh opet, ali sada ka periferiji.. Idem opet na okretnicu, možda ima neki noćni bus.. Na okretnici je bio parkiran samo jedan automobil i videlo se da u njemu neko sedi.. Nisam prilazila bliže i razočarano opet krenuh nazad.. Ozbiljno je zahladilo, sada već ni hodanje ne pomaže.. I ne znam kako i ne znam otkud hrabrosti, ali uđoh na groblje.. Mala Kapelica odmah na ulazu i klupica ispred.. Sedoh na klupu, trudila sam se da ne gledam ka groblju.. Drhtala sam i od hladnoće i od straha.. Opet ustadoh.. Šetala sam oko klupe i najednom mi pažnju privukoše vrata kapele.. Drvena, stara sa rezom.. dal da otvorim? Ma neću.. Jbt nisam normalna.. Nastavljam da hodam, ali me vetar natera da povučem rezu.. Znate, na groblju uvek i najjače duva vetar, čak i kada tog dana nigde ne duva.. Pomerih rezu i vrata se otvoriše.. Kapela kao kapela.. Sto u centralnom delu, dve male stolice i miris voska..
Uđoh unutra i unesoh torbu.. Nije bilo puno toplije, ali nije duvalo.. Podglavih vrata stolicama iz kapele.. Strah me bio da će ih vetar zatvoriti, pa da neću moci da izađem.. Ogrnuh se ćebetom i sklupčah se u jedan ćošak.. Konačno nema vetra.. Razmišljala sam da li je moja odluka da odustanem od suicida i dam sebi šansu u novom gradu, novom poslu bila dobra i mudra.. Te nedelje sam odlučila da se uvek mogu ubiti, ali da ipak prvo dam sebi još jednu šansu.. I tako se eto nađoh u nepoznatom gradu bez para, među mrtvima, ali živa.. Na to me samo podsećao bol polomljenog nokta na stopalu i povremeni trzaj od straha kada vetar obori nešto.. Ujutru sam oprezno vratila sve na svoje mesto i otišla na posao..
Ni narednog dana nisam imala sreće u pronalasku stana.. Ono sto me radovalo je to sto su mi dozvolili da na poslu budem čitavog dana i što sam imala mogućnost da se tu tuširam.. Radila sam do pred mrak, An onda opet u kapelu.. Kupovala sam od onih 1200 dinara svaki treći dan po pola hleba.. Jela sam ga pažljivo, vrlo malo i štedljivo, samo kada sam osećala jaku slabost.. Nisam ga bacala čak ni kada pocrni.. Zatvorim oči, odlomim parčence i progutam, samo da zavaram stomak, da pomisli da je jeo.. Već sam se pomalo bila i navikla na kapelu.. Počela sam i da zatvaram vrata i da ležim na onom stolu.. Nisam odustajala od nje ni kada sam jednu noć na tom stolu zatekla sanduk sa telom.. Od šoka sam pobegla napolje i jedva ostadoh pri svesti.. A onda me hladan novembar opet naterao da pogazim svoje dostojanstvo i uđem unutra.. Sedela sam na stolici u ćošku i mislim da su mi se od straha jasno mogli čuti otkucaji srca.. Svaki čas sam u onom mraku gledala u pravcu sanduka i uvek mi se činilo da se nešto pomera.. Nisam odustala od kapele ni naredne noći kada me iz sna probudio strasan zvuk udaranja nečega i tapat nogu.. Nisam mogla da se smirim ni kada sam shvatila da je zvuk napravio pas koji je gladan tumarao po groblju..
Dadoh mu parče već crnog hleba i postideh se kada sam videla da ga je samo onjušio.. Ni pas ga nije mogao jesti.. Ujutru sam shvatila da mi je pramen kose otpao.. Čitav pečat na desnoj polovini glave koji sam uspešno sakrivala kapom.. Ali ni tada nisam odustala od kapele.. Odustala sam tek nakon par dana kada me je jedan od grobara tu zatekao.. Verujem da se i on mene uplašio bar onoliko koliko i ja njega,jadničak.. Glas mu je drhtao dok je vikao da će zvati policiju.. Pobegoh odatle te večeri i nisam se vraćala skoro godinama, sve do pre par meseci.. A vratih se ponovo, jer me onaj kamen u grudima naterao, umor od života i verovanje da je došao momenat da ponovo razmislim o mojoj odluci.. Zapravo u tom momentu nisam ništa lepo videla i nije bilo ničega zašta bih mogla da se uhvatim i umirim.. Nikome nisam pričala o svom životu. Vratih se tu, ali ne da spavam i da pronađem utočište od vetra i hladnoće, već da kupim sebi grobno mesto, svoju konačnu kuću i mesto gde ću konačno pronaći svoj smiraj.. i kupih ga.. Čak sam razmišljala da kupim sebi i spomenik, ali sam odustala.. Kao da bi nekome i bilo važno da zna da tu počiva polupana devojka koja je umrla još odavno, vrlo mlada, a opet ostala živa i sada tako hoda bez duše po ivici provalije po mostu između sećanja i strahova.. Možda da se par meseci od te kupovine spletom lepih okolnosti nije namestilo da se kraj mene u pravom momentu pronađe neko ko me je prvi put iskreno saslušao i neko ko mi je u svom naručju pružio smiraj, možda bi već počivala u toj kući.. Zasigurno bih..
Nisam ni sada dobro.. Ali, mislim da sam ipak donela ispravnu odluku kada sam odlučila da ostanem.. I sada idem.. Dan po dan.. Korak po korak.. Dah po dah.. I nisam sama u tome.. U tome i jeste moj uspeh i odatle u meni i ovoliko snage.. Vetrovito je i sada, ali sam se namestila tako da mi uvek duva u leđa.. Ovo sam napisala pre par nedelja, ali nisam objavila iz razloga jer sam osećala ogroman stid i neprijatnost zbog svega što sam doživela.. Sada, nakon psihoterapija, jedne objave od jutros i puno podrške koju dobijam, mogu slobodno da kažem da sam ponosna na sebe i na ljude koji mi pružaju nesebičnu pomoć.. Ovo objavljujem i u znak zahvalnosti njima.. Ništa nije nemoguće uz prave ljude i veliku upornost.. Ne postaje se leptir preko noći, već nakon dugog procesa i rada i rasta..