Jelena Cvetković – pesme

MILOSTINJA

Produži neku granu tanku, i zrak,
Da popnem se na oblak beli, ko vid,
Dodeli koje parče života, jer mrak,
Uporno pada u jutru po meni, ko zid.

Razvuci puteve Tvoje, u san,
Kapci mi zapali u modro trnje, pa krik,
Gde su te prozračne odaje mira, i dan,
Spusti na postelju moju Tvoj lik.

Žedan sam kapi života, jer nem,
Ne mogu razbiti planine bola, ni tlo,
Neće me primiti Tebi, nit smem,
Obesrećen popeti se na dno.

 

NISI SAM

Nisi sam.
Jer sam ne možeš biti.
Iz tebe izranja sumrak
Кoji se cepa na dvoje
Pa tako svi u troje
Slažete sunčeve niti

Nisi sam.
Jer sam bio i nisi.
U tebi spava tišina
Кoja se budi polako
Pa onda stidljivo, lako
Prilazi kad setan ti si

Nisi sam.
Iako samoća preti.
Кraj tebe uzdah poneki
Što smiruje nemirne vode
Pa kada oluja ode
Na praznu ruku sleti.

 

OD PAPIRA

Nismo li zaspali,
kao da smo od papira,
Nežni i beli,
presvučeni u prvo platno,
Dodirnuti, tek,
majčinom suzom
Iz dubokog nemira,
kad u noć vetar doleti,
I zatrese lomljivo klatno.

Nismo li zaspali,
kao da smo od pene,
Nestajući, meki,
obloženi prvom jutarnjom kapi,
Prodisali, tek,
uz tiho jecanje
Što sve truli i svene,
kad reka valove proguta,
I crni vrtlog prozjapi.

Jelena Cvetković

 

Jedan komentar na “Jelena Cvetković – pesme”

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *