Jelena Kovačević – pesme

MUK MAJKE NAD VODOM

Prokleta je ova voda na čijoj sam obali rado snevala
uhvatila je par mojih snova i u katance uvezala,
smrt mi je još tada namenila.
Danas se ogledamo preko oštrice noža, hladna je i duboka.
Bože, koliko će joj vremena trebati da nas uzme,
kog dana će izbaciti naša tela,
hoće li mi deci srce zalediti ili grla vodom natopiti,
hoće li im brzo oči potopiti,
suze da mi ne vide?
Ovo dete u meni, Bože, koje videti neću,
hoće li se u utrobi smrznuti, u meni mrtvoj hoće li živeti?
A otac, hoće li naslutiti kada stane pored reke
da je njom istekla krv njegove dece?
Prokleta je ova skela što neće da se sruši
da se spasem nečoveka koji me satima muči,
goni da svoju decu sa skele u vodu spustim.
Bože, da stane neće.
Prekrstim se pa podignem dete
prvo, drugo, treće, četvrto.
Držim ih dugo iznad vode,
naglas ne govorim ,,Uzmi me, Bože.”
Pa na daske ove proklete skele spustim.
I tako satima, možda su minuti,
podignem prvo dete pa spustim.
Podignem drugo, spustim.
Podignem treće, spustim.
Podignem četvrto.
Bože, kako svoje dete da pustim.
Kako da gledam da mu se život gasi.
Kako ja da se bacim, u meni dete raste.
Bože, šta ovo traže od majke.
Ne staju, neće.
Telo mi voda nosi, što dalje od ove proklete skele,
u nju utapaju se snovi moji
prvi, drugi, treći, četvrti i peti nerođeni.

Smrt Ane Vilić i njeno petoro dece 1944. godine

Krajem avgusta 1944. godine ustaše iz logora Jasenovac sa namerom potpunog uništenja sela Ivanjskog Boka, Crkvenog Boka i Strmena su ubijale ili odvodile u logor njihove žitelje.
Ana Vila (Vilić) iz Strmena, trudnica od 29. godina i njeno četvoro dece Bogdan (godinu dana),
Danica ( dve godine), Jela (pet godina) i Mile (šest godina) stradali su na skeli Lonja dok su
prevoženi preko Save u logor Jasenovac. Kada je skela doplovila do sredine reke ustaše su Ani
naredile da baci decu u vodu. Prisiljena udarcima kundaka podizala je jedno po jedno dete iznad
vode pa ih spuštala natrag na skelu. U očaju je sama skočila u vodu a ustaše su za njom pobacale
i njenu decu. Ovaj jeziv događaj posmatrao je sa obale rođak Aninog supruga, Marko Vila koji nije
dopustio da bude zaboravljen. Anin suprug Dušan Vila (Vilić) ostao je u Drugom svetskom ratu
bez svih svojih bližnjih. Uz suprugu Anu i decu , ustaše su mu ubile i oca Iliju i majku Maru. (Maja Kljaić Vejnović, Nikola D. Turajlić, U raljama genocida: stradanja stanovništva Strmena,
Crkvenog Boka i Ivanjskog Boka u XX vijeku, Beograd 2017, 104-106.)

 

MITRINA IZJAVA

Nepozvana seljanka iz sela Rakovice od 36. godina Mitra,
žena Mlađena Milića izjavljuje:
,,Na 10. avgust ove godine mog oca Vidaka, majku mi Ješu,
brata Mitra sa ženom Mitrom i njihovu decu
Mihajla, Jelenka, Žarka, Komnena, Aniku, Borku, Miloša, Slavojku i
brata mi Vojina neoženjenog odvele su ustaše u štalu komšije i štalu zapalile.
Moji su Rogani u njoj izgoreli.
Još dve su mi sestre udate ostale. Došla sam da nasledstvo preuzmem.
Na njivama ostalo nam je žita, na livadama sena,
dve krave muzare, tri vola, jedna junica i jedno tele,
dva konja, dvadeset i jedna ovca sa šesnaest jagnjadi, krmača sa petoro prasadi,
osam kokoški, jedna guska i puna kuća nameštaja.
Stvari su mnoge odnete, tražim da se povrate.”
Prislonila je palac na papir. Nisu joj drhtale ruke.
Izašla je bez traga tuge rođena Rogan Mitra, udata Milić.
Nije tražila da se zločin istraži, da se zločinac nađe i kazni.
Ona je znala da zločincu govori. Bog u njemu nem stoji.
I da se nađe pred Bogom sa žrtvom u oči zločinac će da ponovi svoj zločin.
Ona se uplašila nije, ona zna da sa svog ne može da ide.
I ona će u štali da gori, ona se više ničega ne boji.
Zavet u njoj stoji, kosti će položiti pored svojih.
Ali neće još da mre. Ima još posla među živim.
Mora pepeo razasuti po njivi, molitvom da je uveže da iz nje niknu mrtvi.
Pre nego što umre mora da vidi otac joj Vidak seno u livadi kupi
i krave muzu ruke njene majke. Snaja Mitra nahrani junicu i njeno tele,
a u štalu dvadeset i jednu ovcu sa šesnaest jagnjadi uteruju
Mihajlo, Jelenko, Žarko, Komnen, Anika, Borka, Miloš i Slavojka i
brat joj Vojin neoženjen na konju jednom jaše
a na drugom Mitar sa ženom Mitrom.

1941. godine

Izjava Mitre Milić (rođene Rogan) o stradanju porodice Rogan od strane ustaša 10. avgusta
1941. godine u selu Rakovici (Ilidža)

” Dolazi nepozvana Mitra rođ. Rogan udata za Mlađena Milića iz sela Rakovice
težakinja stara 36 godina i izjavi: Na 10. kolovoza 1941 godine u selu Rakovici…došli
su u naše selo Ustaše i moga oca Vidaka Rogana pok. Milutina, majku mi Ješu, brata
Mitra sa ženom Mitrom i djecom i to Mihajlom, Jelenkom, Žarkom, Komnenom, Anikom,
Borkom, Milošem i Slavojkom, brat Vojin neoženjen odveli u štalu Triše Bratića
i…zapalili štalu u kojoj je sva moja porodica izgorila.Kako osim mene imaju još dvije
sestre…to molim kao zakonita nasljednici da se mi odredimo da upravljamo sa imetkom
jer je ostalo na njivama, žita, na livadama sijena, dvije krave muzare, tri vola, jedna
junica, jedno tele, dva konja, dvadeset i jedna ovca, sa 16 janjadi velika krmača sa petoro
malih, 8 komada kokoški, jedna guska i puna kuća namještaja. Ujedno javljam vlasti da su
mnoge stvari pokradene pa molim da se putem oružničke postaje provedu izvidi.”
(Izjava seljanke iz Rakovice od 26. avgusta 1941. Kotarskom poglavarstvu u Sarajevu da su ustaše zapalile u štali porodicu od 13 članova, Zločini na jugoslovenskim prostorima u Prvom i Drugom svetskom ratu (Zločini Nezavisne Države Hrvatske 1941-1945), zbornik dokumenata, tom I, Beograd 1993, 573.

 

SVETLO

Isekoše joj ruke i noge.
Na zemlju ruke i noge padoše.
Oči joj iskopaše. Dve rupe se otvoriše.
Izrezaše joj dojke obe i trbuh rasparaše i
plod joj iz trbuha izvadiše nožem i
plod pred njom na zemlju pade.
Ona ne pade.
Bez nogu stajaše i bez ruku plod svoj uze i u utrobu ga vrati
i iz izrezane utrobe njene plod ne ispade,
dete nastavi rasti.
Iz rana krv joj ne poteče i u rane ubadaše jače
i dublje nož guraše da krv potekne,
ali gde su bile ruke i noge umesto krvi svetlost izađe
i svetlost provali iz duplja praznih i
zraci od mleka potekoše i iz trbuha oganj izbi i
svetlost razastre.
Krvnik na svetlu u mrak upade i
oči mu popucaše i krv iz očiju krenu,
pa ruke podiže krv da obriše ali na rukama krv imaše.
Utvrdi se na očima njegovim krv kao kamen
i on slep postade na svetlu i slep ostade.
A svetlo se raširi da nikada ne zađe.

 

Jelena Kovačević

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *