kako počinje
i kako se završava
tvoj dan
o parčetu noći i lakog sna
koji ih spaja.
Pričala si da
dok sediš u autobusu
na putu za posao
razmišljaš o deci
o kući
o gramaži mesa
koju možeš da kupiš
da napraviš ručak
iako ne znaš šta bi
mogla da skuvaš
uvek je to neki paprikaš
deca vole paprikaš.
Razmišljaš o korpi
punoj prljavog veša
i kesi praška koja je skoro prazna
o mužu koji krije platu
i švalerku
al decu redovno vodi u parkić.
Majci si rekla da ti je teško
gledala te je bledo
kao “ jebi ga, nikome nije lako“
skuvala ti je čaj
i ušla u kuću.
Svako jutro
kondukter ti se nasmeje
a ti ne možeš da uzvratiš
jer ti se ne smeje
jer ti se plače
i onda te grize savest
i misliš da si loš čovek
a ispričala bi mu jednom sve
kada ne bude gužva,
o tome kako živiš
šta te muči
i koliko si izgubila sebe
u svemu tome.
I da ti je kredit
četrdeset hiljada
I da bi da vrištiš
al nemaš gde
i nemaš kad.
I da plačeš
samo dok mašina
centrifugira beli veš
jer deca tada ne čuju.
I da si videla bolesnu ženu bez kose
al da to nije umanjilo
tvoju tugu
za sobom.
I da više ne znaš
šta je tvoj san
I da te više nije briga.