LAVIRINT – Jasmina Jevtić

Kako smo i da li smo dobrovoljno ušli u lavirint nadanja, očekivanja i želja? Pa potom svom snagom, razumom i voljom, pokušali da se provučemo i nađemo izlaz? Upravljači upravljaju. Kontrolori kontrolišu. Ljubavnici lažu. Prijatelji razočaravaju. A, vi se pravite da je u njemu sve kul. I da ćete izlaz sami naći. Tumaramo njime, krešemo lišće i trnje što bode, gazimo grančice koje trule pod nogama našim. Sizifov posao. Al’ ne damo se mi. Pa ne može nas jedna sitnica sa udarničkog puta ukloniti. „Uz maršala Tita, junačkoga sina, nas neće ni pakao smest’, mi dižemo čelo, mi kročimo smjelo…“. Kad su mogli Titovi junaci možemo i mi. Komunizam u altruizam. Il’ smo postali ko pene, al’ ne one italijanske koje se u nedostatku jaja ne raskuvaju, već one što prave balončiće i u prvi mah ushićuju, a potom u očaj bace kada se u vazduhu rasprsnu? Pena, nego šta, sve nas boli i sve nam smeta, ali glasa ne dižemo.

Samo krešemo bodlje da nas manje bole. Ja sam pre za bager, sipam naftu, povučem ručku i ode lavirint u božiju mater. Ubiti pticu rugalicu. I onda se nađete na čistini, a oko vas samo žitna polja, radosna što će nahraniti toliku nejač, na varljivom suncu se prse kô’ devojačka kosa zlatna i još pitaju je l’ prirodna. Prirodna dakako, a pramenovi vijore samo što ne polete. I tada mislite da ste stekli traženu slobodu, koja će vam noge produžiti taman toliko da taknete Sunce il’ Mesec. A, kad otvorite oči, vidite da i dalje stojite međ’ korenjem žita i shvatite da je to zlatno žito nebu bliže, no što ćete vi ikada biti. Tako je to kad poželite da budete gorostasi. I ode lavirint, al’ ostade klupko. Zamrsila vam se duša, ućebala pluća kô’ vunica, uvlačite dim, a vazduha nema. Čak ni neophodnog nikotinskog, onog što ga sa životnom strašću upijate, što je sa borovih iglica direktno potekao. Klot frket, frket klot, riblja kost. I šta sad sa prividom slobode? Dobro vam je minut-, dva i potom juriš ka novom kavezu, pa bio on i od plemenitog zlata. Čini se da je to to, ali ubrzo postane beživotno. Volovi vuku sećanja nazad. Da, kada nas jednom pitaju, kažemo da smo živi bili. U tome nam odmažu i terapeuti koji bi još neki život kao film da nam puste. Da se prisetimo. Ko smo bili i šta smo to radili. Ni to saznanje nam ne pomaže, već nas takođe kontroliše. Biće da nam nikakav čarobni štapić ne može pomoći. Ni peruanska, ni vlaška, ni vudu magija. Da l’ da se prepustimo il’ da izlaz tražimo?

Pa i ako nas koji trn ubode, nećemo se valjda kao Trnova Ružica uspavati na godina sto. Ili nam je baš toliko potrebno da se iz sna probudimo? Ni lepa Arijadna nas ne može izvući. Biće da je smišljen da se vrtimo u krug. U ovom ili onom životu. A možda smo ga i mi sami isprojektovali kroz duple dimenzije u kojima obitavamo? Tako kažu ovi što nam pomažu, izvin’te odmažu, u teoriji svega. Samo vi budite dobri, dobrim će vam se vratiti. Primiće vas u dimenzije više. Ih, nije šija nego vrat.

Ovo ispade gora religija, no sve ove što se šepure svojim zagrobnim životima, mnogobrojnim reinkarnacijama ili haremima. Podzemlje vs. nadzemlje. Ne radujem se ni paklu ni raju. Radujem se životu. Obećavaju da će nam dobro biti kada kao roboti stanemo u red i krenemo put viših bića. Fala Bogu, pa ih cveće i drveće, mnogobrojni sisari, vodozemci, gmizavci i insekti ne čuju. Priroda izgleda zna svoj red. Da od cveta na livadi vredna pčela napravi med. A mi se pogubismo u ovom nam matriksu. Reči kopiramo, mišljenja pastujemo, spoljašnost uklapamo. Niđe originalnosti nit’ hrabrosti. Rekla bi moja crnogorska baba. I klupko se obmotava, srce postaje vuneno, a mi kao mačke predemo, i sve nam milo.

Trpi, trpi, trpi. Zarad čega? Zarad neba? Neće biti. Domaća vunica grebe i svrbi. A možda bi makaze, il’ precizan skalpel hirurški prekinuli vrzino kolo koje klupko plete? Da malo udahnemo vazduh. Pa bio on i nikotinski.

Odlomak iz knjige Šanel bez broja

Jasmina Jevtić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.