UZVIŠENOST LIRSKOG PEVA
(Milica Milenković: Treće krilo, Izbor iz poezije, „Poetikum“ 2021)
Milica Milenković (1989), autorka pesničkih zbirki Manje od dlana (2012), Via Militaris, Via dolorosa (2013), Isposnice (2019), Ljubav u Kani i druge pesme (2020), autor romana Homunculi (2010), pisac književne kritike i priređivač Sabranih dela Gordane Todorović – načinila je izbor iz svoje poezije sa lepim nazivom Treće krilo. Ova knjiga sadrži pesme bez grupisanja u cikluse, a sve se one, bez obzira na teme i vrstu stiha (slobodan ili vezani stih), odlikuju prefinjenošću jezika i poetičkom izgrađenošću, po čemu bi mogle ući i u tuđe antologije i izbore srpskih pesnika.
Važan sloj mnogih pesama jeste patrijarhalnost, koja se ogleda u izboru motiva i uopšte u atmosferi opevanog sveta: „Božićni kolač“, „Pogača“, „Bogu-brada“, „Kuća“, „Njiva“, „Nebo“, „Mučnik“. Motivi žita, vodenice, pogače, povorke koja prolazi selom radi prinosa, motiv ognjišta, figura majke i njene dece u ovim pesmama nisu samo rekviziti patrijarhalnosti nego su i duboke slike sa arhetipskim značenjem, sa mitološkom i religijskom podlogom. A u pesmi „Stara majka“ starica postaje simbol svih majki sa ovih prostora koje su u nevoljama istorije bile osuđene na čekanje dece i bol: „U praznini sećanja, / u okovu rađanja i gajenja, / majka nemo dočekuje i ispraća autobuse“. Situaciju čekanja ima i pesma „Raskršće vetrova“; upečatljivim slikama prožet je govor o čoveku koji traži „korene, DNK, postanje“.
Sloj religije takođe obeležava ovu knjigu. Praznici Božić i Sveti Trifun nastanjuju pesme „Božićni kolač“ i „Vino“, s tim što je u prvoj pesmi reč o majci i njenim poslovima oko kuće i njive, a u drugoj lirski subjekt govori o sebi. Religijsko-pravoslavni sloj krasi i pesme „Ikone“, „Ostrog“, „Bogorodici široj od nebesa“, „Nadzavetna pesma“, koje ne samo naslovima nego i celinom pesničkog tkanja oživljavaju sakralni svet sa svim njegovim rekvizitima: jevanđelje, zvona, manastir Ostrog i njegova stena… Snažnim i neobičnim slikama obiluju ove pesme, na primer stih: „U osvit novog dana / iz sunca će izvrcati pupčana vrpca“ (pesma „Nadzavetna“), a pesma „Bogorodici široj od nebesa“ jeste i pohvala i molitva lirskog subjekta upućena Bogorodici; pesmu krase rime u katrenima i refrensko ponavljanje, te je ona, može se reći, spoj dva Ingardenova sloja – zvučanja i značenja.
Lep sklad zvuka i značenja u religijskom plaštu jesu i pesme/poeme „Vojsilov monolog“ i „Vojsilovo otkrovenje“. (Obe su inače u okviru knjige Isposnice u kojoj se nalazi i sonetni venac „Otkrovenja sa beline“.) „Vojsilov monolog“ sačinjavaju pesme u slobodnom stihu: uvodna pesma i pet numerisanih celina, a inspiracija za ovo pevanje jeste srednjovekovni Zapis Vojsila Gramatika iz 1279. godine, koji je takođe inspiracija za „Vojsilovo otkrovenje“. „Vojsilov monolog“ teče kao govor prepisivača Vojsila o sebi i svom duhovnom zadatku prepisivača; nižu se isečci iz njegovog života, istorijske okolnosti tog doba i njegova vera u Boga. Iz pesničkih slika provejava onostranost i duh srednjovekovlja, a narativna nit i srodne slike u svakoj maloj celini daju ovoj pesmi jedinstvo male poeme.
Narativna nit, duh srednjovekovlja i slavljenje Boga protežu se i u sonetnom vencu „Vojsilovo otkrovenje“. U prvom i drugom sonetu Vojsil Gramatik predstavljen je kao prepisivač i poeta, a zatim se lirska naracija razgranava u pravcu slavljenja Boga i priče o isposnicama. „U šestom sonetu lirski subjekt oglašava se u prvom licu i uvodi temu svog zavičaja Svrljiga¹; osvrće se i na pomene ovog mesta u starim zapisima, kao i na kontrast između nekadašnjeg drevnog grada i sadašnjeg Svrljiga sa različitim nevoljama, među kojima je i bombardovanje 1999. godine. No, narativna nit o Vojsilu Gramatiku nastavlja se potom u novom ruhu, u trinaestom sonetu, gde sam lirski subjekt postaje Vojsil, stapa se sa njegovim likom i poje lament nad Svrljigom“. Citati i parafraze iz Vojsilovog Zapisa, navedenog pre početka sonetnog venca, progovaraju u punom nadahnuću lirskog glasa u ovoj sonetnoj tvorevini koja ima i sjajne onostrane pejzaže (četrnaesti sonet, na primer stihovi: „Zvezde i mirovi plove mrakom, / čitav svemit – jedna čestica“), biblijske citate i srednjovekovne topose uz slavljenje stvaralačkog čina, a petnaesti, magistralni sonet uzvišena je gradacija u ovoj sonetnoj građevini koju je pesnikinja Milica Milenković znalački i sa zanosom izgradila.
Uz pomenuti zavičaj Svrljig u ovom vencu, tema zavičaja javlja se u knjizi i kroz pevanje o istoku i Timoku; pesme „Šaka lirske pene“, „Ars Timacum: predeo naslikan davno“ i „Noć na Timoku“. Ističemo kratku i jezgrovitu pesmu „Noć na Timoku“, u kojoj sintaksički paralelizmi, na način kako je Jakobson govorio o poeziji gramatike i gramatici poezije, tvore poseban lirski pejzaž.
Tematski sloj ove zbirke čine i ljubavne pesme: „Ljubav u doba ponosa“, „Susret“, „Dveri“, „Na pola koplja“. Sve su u slobodnom stihu i bez interpunkcije, a ostvarene su ili kao obraćanje voljenom (tako je u pesmama „Ljubav u doba ponosa“ i „Dveri“), ili kao govor o njima dvoma korišćenjem zamenice prvog lica množine (pesme „Susret“ i „Na pola koplja“). Protkane su neobičnim metaforama, a prisutna je i leksika iz narodne književnosti (jabuka, svatovi, barjak). Pesme nadrastaju lični plan i dobijaju dimenziju univerzalnog u muško-ženskim odnosima. Po liku žene, mladice i svatovskim motivima na podlozi novozavetne svadbe u Kani naročito je lepa i potresna pesma „Veče u Kani“, koja govori o inicijaciji, rastanku devojke sa detinjstvom i prelazu u novi život po udaji, a pesma „Ugao, mere“ kroz lik žene, samoću i motiv zida priprema onaj krug pesama koje pevaju o mladoj Gojkovici.
O Gojkovici, tragičnoj heroini epske pesme „Zidanje Skadra“, na različite načine govore pesme: „U zidu bez zvezda“, „Ili od zlata jabuku“, „Čitaocu“ i „Umnoženje jabuke“. Pesma „U zidu bez zvezda“ ostvarena je kao sam govor mlade Gojkovice, u prvom licu, gde ona govori o svojoj uzidanosti; pesma pleni uzvišenom lepotom i setom, a kao moto uzeti su stihovi Branka Miljkovića: „Prazno ime nade i prelepa žrtva / u zidu bez zvezda pravedno se sreću“. Pesma „Ili od zlata jabuku“ jeste govor lirskog subjekta o tragediji mlade žene; opisi sa antitezama nastanjuju ove stihove: „imala je oči, a nije videla / imala je uši, a nije čula / imala je noge kao u košute, a nije pobegla“. Pesma „Čitaocu“, u apostrofi lirskog subjekta čitaocu, obznanjuje povezanost epske pesme i sa svim ostalim vremenima naše istorije, a stavlja temu i u savremeni kontekst („Čitaoče, / i danas se traži Gojkovica, / majka da se razdvoji od deteta / da joj se zabravi materica / kako više ne bi bilo Gojkovića“), dok pesma „Umnoženje jabuke“, u formi soneta, kroz probrane slike i misaone sekvence zatvara ovaj krug pevanja.
No, ženski likovi dominanta su ove zbirke: pesma „Princeza na zrnu graška“ spaja motive bajke i filozofski aspekt promišljanja; pesma „Brankica“ peva o maloj devojčici koja je umrla od srca, što ostavlja trag u biću lirskog subjekta. „Vremenska prognoza“ kroz lik pokojne bake oslikava kontrast nekad/sad, odnosno razlike između starinskog i modernog doba (često obezdušenog), a pomenuti kontrast postoji i u pesmi „Vuga“, o ptici koje se sećamo „samo u pričama“. Motiv ptice krasi i završnu pesmu „Treće krilo“ koja je molitva Trojeručici za pticu sa slomljenim krilom; pesma je ispevana u katrenima sa rimom, puna je nežnosti i sete, a spoj duhovnog i gotovo detinja brižnost daju joj posebnu notu, te bi se ova pesma mogla recitovati na recitatorskim susretima učenika, kao što, uopšte uzev, mnoge pesme u ovom izboru pogoduju ne samo čitanju u tišini već nose i neku glasnoću, kao poriv da se i usmeno čuju zbog udruženog dejstva emocije, misli i zvuka.
Knjiga Milice Milenković Treće krilo, raznovrsna tematski, pokazuje i formalnu raznolikost: slobodan stih, pesme u katrenima, sonet, sonetni venac. U celini, knjizi odgovara estetička kategorija uzvišeno, kao što je ikona Bogorodice sa naslovne strane… Neka ova poezija i u duši čitalaca pobudi posebno, uzvišeno stanje duha, a kritičarima podstakne interesovanje i za druga dela ove istaknute i svestrane književnice.
¹O zbirci Isposnice Milice Milenković pisala sam u časopisu Koraci, a taj tekst je kasnije objavljen u knjizi Svetlo prepoznavanje (prikazi, eseji); citat na strani 136.