МОТИВ ОДРАСТАЊА У МЕМОАРСКОЈ ПРОЗИ ШАКА СОЛИ МИРЕ СТУПИЦЕ
Мотиву одрастања у богатој и шареноликој мемоарској прози Мире Ступице припада повлашћено место. Приступивши анализи овог мотива у датом контексту, не можемо га свести искључиво на мотив детињства, иако је он у важној корелацији са мотивом о коме је реч и ауторка му, стога, посвећује изнимну пажњу у својој аутобиографији, те на много места наглашава његову битност, успостављајући паралеле са догађајима прошлим и будућим. Таквих примера у делу је много. Ова књига, компонована као мозаик, лишена је тематског континуитета и временске хронологије. Ауторка, описући час прошлост, час суморну, тешку и ратну садашњост, праћену носталгичним нотама, ствара дело у којем се може препознати један стваралачки драмски поступак, о чему пише Петар Марјановић.[1] У смени прошлога и садашњег времена, пратећи јунакињу у њеним различитим животним добима, мотиву одрастања приступамо на неколико планова, а пре свега на три: пратећи њено и Борино рано детињство са утисцима, атмосферама, сазнањима која су из њега понели, затим, пратећи њено емоционално сазревање и одрастање уз њена три супруга, међу којима се издваја Бојан Ступица, и њено одрастање и сазревање кроз њен животни позив – глуму и однос према позоришту, кога је осећала целим својим бићем, дубоко. Ова три плана се преплићу, а поред оних који се истичу као најдоминантнији, може се издвојити и план у коме можемо посматрати њен однос са колегама, уметницима, књижевницима, политичарима или личностима породничног круга, који су својом појавом – некад само епизодне важности, а некад трајнијом, оставили трага у њеном животу, обликовању, развоју и сензибилитету њене личност и глумачког талента. Петар Марјановић зато сматра да ову књигу можемо назвати и Аутобиографија о другима.[2]
Ауторка детињство истиче као најважнији период за човека. Говори о његовој битности, сматрајући да из њега носимо утиске који нам омогућавају есенцијално разумевање живота. Пишући и говорећи о детињству користи метафору џака из кога се ти утисци и сазнања током живота непрестано ваде. Најважније фигуре њеног детињства били су, свакако, отац и мајка, као и брат Бора – личности из породичног круга. Отац Радомир Тодоровић и мајка Даница Станишић, срели су се на Универзитету у Београду, а као прво место службовања додељено им је Гњилане, где је и она рођена 1923. Ту су створили дом. С дубоким поштовњем и дирнутошћу, али и с одређеном врстом дистанце коју носи зрелост и сагледавање догађаја из друге временске перспективе, говори о родитељима који су били врсни интелектуалци, храбри и пожртвовани људи. Уз њих, а превасходно уз мајку која је волела књиге, читање и позориште, стекла је љубав према књизи и музици и остварила свој први, примарни додир са културом. Међутим, Борино и њено детињство било је пре свега и упркос свему ведро и идилично, иако уоквирено немаштином, болешћу, смрћу браће и сестара, а касније и оца. Њихово детињство, као и рана младост, протицало је у паланкама онога времена, међу такозваним малим људима – трговчићима, кафеџијама, абаџијама, шоферима. Идеалној атмосфери доприносио је и простор природе – шумице с птицама, воћњаци, росна трава. „Увече у десет сви су спокојно спавали и хркали, само би се месец на нас благо смешио. Идила!“[3] Живописно описује екстеријер и ентеријер, преносећи веродостојно атмосферу често сиротињског, убогог простора, наспрам богатства и обиља које се често налазило с друге стране капије. Ауторка се, при помисли на својих првих пет година живота, присећа слика блатњавих улица, белих албанских чакшира, црвене јабуке замочене у стакласти шећер. Ту су и први детињи страхови, попут страха од врха џамије, који, ради своје величине, у дечијој имагинацији представља нешто што би је могло повредити. Са првом свести о себи и спољном свету, односима у њему, ишла је и свест о смрти, узрокована болешћу и смрћу њене браће и мајчиних рођака. Болест је нешто што ауторка везује за своје рано детињство. У првих неколико година, патила је од четири болести одједном: упале плућа, великог кашља, трбушног тифуса и заушки. Након прездрављења и опоравка који је споро текао, описује с дивљењем свој први сусрет са великим градом – Београдом, при посети очевим рођацима. Лепо обучен свет, трамваји, велике, беле куће представљале су за њу простор страног, далеког и недодирљивог, али пријатног и пожељног. Код очевих рођака се родио њен брат Бора Тодоровић, чије рођење описује с духовитошћу својственом детету, одређујући га као загорчавање београдске епизоде и препреком за играње. У београдској епизоди издваја се доброћудни лик Нане, очеве мајке, као жене која је тихо говорила и радила, била пажљива према свима, а у својим великим рукавима увек крила колаче за децу, о славама и свадбама. Лик строге жене, али оне која ипак никад није кажњавала, благо је супродстављен другој баки, која је била чиста супротност: пакосна, неповерљива, недружељибива, са добротом која је више личила на испад, али која, упркос тим особинама, помаже најближима у невољи, поготово у тешким, ратним околностима које су убрзо уследиле.
Наставак на следећој страни