Одлазак у Горњи Милановац, ради премештаја родитеља, представља важан и упечатљив период у животу Мире и њеног брата. О њему говори и у једном од многих разговора с позоришним хроничарем, стилистом и документаристом – Феликсом Пашићем, описујући детаљно простор где је живела.[4] Првобитна радост због службе родитеља и близине Рудника, свежег ваздуха који је добар за очева плућа, прекида период болести и смрти. У приказу овог периода евидентан је снажан контраст. Слике дивног, расцветалог дворишта, са својом флором и фауном, набујалим, расцветалим животом представљао је за децу простор слободе, игре, неспутаности, радости. У готово ономатопејским реченицама, комбинацијом визуелних и тактилних слика дочарава се обиље живота и разноликост. Обиље свега видимо и у животу ван капије куће, која се налазила код пијаце и вашаришта, а они се овде издвајају као простор плодности и живота. Иза капије одвијао се живот, пролазио је свет, чуо се смех, гласови купаца. Стока која се продаје, мирис балеге, певање, напијање, трговина представљали су за њих експлозију живота која им је била недоступна и неминовношћу животне ситуације других – забрањена. Друга слика обележена је болешћу и смрћу оца, као и чика Свете – газдаричиног сина, младог лекара од 23 године коме је дијагностикован тежак облик тумора. Шапат, тишина, и мук, чинили су пресек једног врцавог света који је обележен обиљем. Две несрећне жене – њена и Светина мајка, остале су запамћене у константном страху и тишини – разговарало се очима, споразумевало се немо. Везу између та два света и предмет дечијег дивљења чиниле су комшинице Љутић које су долазиле у посету: лепо намирисане, обучене, са популарним фризурама и цигаретом у руци. Последња сећања на оца везана су уз ридање мајке и њене љубичасте руке од хипермангана, болнички кревет и виолину коју је свирао, а која је касније израсла у симбол и прва отворила врата њеном јавном наступању, уметничком изражавању. На неколико места у роману, ауторка жали за прерано умрлим оцем, наглашавајући да га је увек остала жељна.
Кратак период након тога, породица борави у Дрвару код мајчине мајке. Ту се истиче лик лепе, отмене и благе тетка Зоре, мајчине сестре, која се удала за способног и богатог трговца. Период боравка у Дрвару представља међу између будућности и прошлости, вакум – простор обележен утехом која се састојала из снажног осећаја припадности. Затим, породица прелази у Аранђеловац, где је њена мајка добила службу. Боравак овде обележила је, у почетку, немаштина и забринутост, али и висока свест јунакиње у сопственом положају и ситуацији, те осетљивост и брига за мајку, којој је у свему помагала: од кућних послова до одгајања брата. Боравак у Аранђеловцу формирао је и оквир њеног друштвеног живота: познанства су се ширила и мењала, а са њима се мењала и она.
Две личности, уско везане за овај период, истичу се као посебне: деда Тика и Дивна Симић. Деда Тика – ујак њеног покојног оца, пуковник у пензији и непоправљив хипоходнар, за њену породицу био је табуисано име и предмет забране и игнорисања. У почетку резервисан, неповерљив и тврд према удовици са двоје деце, након извесног времена мења своје ставове и постаје им пријатељ. Ауторка описује анегдоту у којој се брат Бора враћа са новцем у џепу од деда Тике, док га мајка грди и враћа га назад, да би га се касније ауторка у свом делу, после много година и шаљиво, присетила још једном, поредећи Пастернака са деда Тиком, који је држао увек шалче преко уста. Ауторка га везује и за једну ведру, готово идиличну слику њеног девојаштва, у којој деда Тика бира свакој девојци цвет из своје баште, спрам њене хаљине за игранку. Дивна Симић – вршњакиња, девојчица из богате господске породице, којој је њена мајка давала приватне часове, за јунакињу и њено одрастање и сазревање представља важан лик. Спријатељивши се, две девојке развијају однос у којем доминира блискост и међусобно повоштовање, а њихов сестрински однос – како га сама ауторка на више места одређује, трајао је и даље током живота. Сам зачетак периода девојаштва, свесност о сопственом телу и лепоти, заљубљивања и љубавне игре, обележио је и осећај срамоте и стида. Тај осећај ауторка везује за дечаке из школског окружења и њихове неприкладне, безобзирне коментаре, као и то што се, као ђак чија је породица сиромашна, пријављивала да нема новца да купи књиге. Носила је Дивнину изношену одећу, а то је вређало њен понос.
У односу на оба ова лика, истиче се лик њене мајке као способне, предане, храбре и пожртвоване жене, која се, у ситуацији када је потребно и неопходно, а посебно у оквиру ратних околности и тињања, служи свим својим знањима и вештинама како би прехранила породицу. Њена позиција судске чиновнице у Аранђеловцу, подразумевала је честа одсуства и путовања по селима, а Мирина школа захтевала је, свакако, одлазак од куће, те је њен млађи брат остајао сам, жељан мајке и сестре. На неколико места у делу ауторка хумористично описује колика је била Борина потреба за мајком и њиховом пажњом, те наводи неколико анегдота, од којих је најупечатљивија Борина борба да извуче главу која се заглавила међу две шипке ограде мостa, што постаје предмет шале комшилука. У њиховој кући скромно се живело и хранило, а хлеб, паприка и маст биле су главна и споредна храна, која касније бива повод да се глумица присети како се, у време Бориног студирања, цела класа код њих тим прехрањивала уз смех и дружење. Боравак у Аранђеловцу, тако, представљао би међу њеног детињства и девојаштва. Обележила су га многа пријатељства, дружења, игранке, заљубљивања – уживања у младости и животу, али и бројна спознавања која се тичу сопственог бића, а подразумевају и телесни и емоционални план. Дане у Аранђеловцу и Милановцу истиче као драгоцености које увек носи са собом, и доживљава их као питоме и неспутане, те се са чежњом, носталгично од њих опрашта. Описујући догађај који се збио много година касније, у Паризу, приликом гостовања у позоришту модног креатора Пјера Кардена, она контрастира и упоређује две различите слике себе, из два различита раздобља. Слика Боре и ње – сирочића из Аранђеловца, и слика њих двоје као признатих и успешних људи, испуњава њене мисли у неколико наврата, те о том догађају и осећају којим је праћен, детаљно и сликовито пише. Анaлизирајући овај контраст и ово сећање, ауторка наглашава важност тог дела свог детињства и одрастања, који чини темељ њеног унутршњег света и који условљава њено доживљавање догађаја који ће уследити. О томе колико је овај доживљај важан, сведочи и књига Феликса Пашића Глумци говоре 1, у којој она говори о датом догађају и гостовању у Паризу.
Наставак на следећој страни