„Мој дечији џак био је прилично набијен сазнањима и сликама живота, и баш зато што нису пролазиле ни кроз чију призму, биле су јасне и јарке. Сви ти мотиви су се у мени комешали и надграђивали маштом и слутњама. И моја млада душа била је узнемирена. Око мене није било никога да му се обратим. И поверавала бих се често огледалу.“ [5] Цитирани пасус сведочи о томе колико се рано код ње пробудила жеља за глумом, какве је природе била и на који се начин испољавала. Глумица у тексту наводи како је измишљала разне ситуације и дијалоге, шапутала их пред огледалом, а када би је понекад Бора ухватио, бежао би од ње, мислећи да је полудела. Из унутрашњих побуда и немира, ствара се и потреба да своју личну драму преточи у речи и гестове, и управо се тим чином, потребом која бива јача од ње, очитава снага њене глумачке личности, талента, дара и воље. Оваквих примера и изјашњавања у делу има много, а они илуструју колико се њен таленат испољавао у разним ситуацијама свакодневног живота. Глумица већ са четири године долази у контакт са позориштем, и тај доживљај остаје у њој, памти га и анализира. У питању је била представа о Косовском боју, те она описује своје усхићење, сузе и крик у моменту завршетка. Снагу позоришта доживела је већ тада, а њена мајка – као образована жена, истанчаног сензибилитета и укуса, током година, наставља да негује културу књиге и позоришта у њиховој породици. Доласком у Београд, посете позоришту постају све учесталије, а њена библиотека и читалачка пракса и искуство – богатији. Достојевски, Ремарк, Синмарк, Мир – Јам, били су читани аутори у њиховој породици. Књиге су куповали у антикварницама. Љубав према позоришту развијала се упредо са љубављу према књизи. Бора, који је био превише мали, остајао би код куће, док су она и мајка сваке суботе или недеље, ишле у позориште. Глумица описује како би читава недеља протекла у ишчекивању, а зарад позоришта су се и одрицале. Карте, које су биле приступачније, због веће зараде њене мајке, нису биле јефтине, те су често вечерали само чај и хлеб. Ауторка наводи да школа, учење, кување, игранке, другарице, заљубљивања, посете, нису могле да се пореде са ишчекивањем недеље и одласком на представу. Све је било ситно и споредно наспрам позоришта које осећа већ тад, као нешто значајно, битно и повлашћено. Позориште, дивно и блиставо и посебно за њу, уздрамава је до темеља и постаје окосница њеног унутрашњег и спољашњег света. Када је реч о првим одласцима у позориште и операма, представама које је гледала и посебно упамтила, издваја Јеврејку, Пајаце, Фигарову женидбу, Травијату, затим Уличне свираче Бојана Ступице, Хамлета, Девојчлку клетву, Госпођу минстарку. Глумачка лица обасјана рефлектором постала су предмет њеног дивљења и обожавања, а сусрет погледа с глумцима током представе доживљава као нешто посебно и важно, као нарочит осећај споразумевања, препознавања.. Читав њен каснији живот, са својим узлетима, успехом, жељама, падовима, разочарањима, од ових момената, па надаље, остаје уско везан уз позориште, које је већ тад снажно у њој пулсирало.
Године 1937. породица се преселила у Београд. Слици простора посвећена је и овај пут велика пажња, те га ауторка коментарише, шаренолико описује, оживљава и отвара, верно преносећи и наглашавајући атмосферу, која је пратила њихов боравак на датом месту. Овде видимо слику једног сиромашног простора, који је био сачињен од великог правоугаоног дворишта, окружен јединицама које су се састојале од соба, кухиња и шупе, са клозетом у средини и чесмом на којој је увек био ред. Међутим, диван комшилук је оно што је тај монотони простор учинило посебним, и за ауторку, незаборавним. Окружени комшилуком који је чинио, тзв. мали свет: шофери, пиљари, трговици, фризери, кројачице, они су упознали богатство живота упијајући га непосредно, одрастајући у игри са осталом децом, међу којима су стекли пријатеље. Она и Бора, упркос материјалним условима, одрасли су као два здрава, радосна детета. У својој књизи, у разговорима с Феликсом Пашићем, као и у бројним интервјуима датим у позној старости, она једнако живо описује овај период и себе из овога доба. Певачица Марица – комшиница, за девојчице из дворишта и за њу, била је оно што су некада у Милановцу биле сестре Љутић – предмет дивљења. Дивиле су се њеној гардероби и накиту, томе што је на њој увек било нешто звецкаво и светлуцаво, златно.
Време проведено у Београду, период ране младости, обележили су и први додири, сазнања о телу, сексуалности, младости, као и међусобна удварања, љубавне игре, осећај да је све могуће и лако. Одрастала је са сестрама – Вером и Милицом. Описујући себе из тог периода, хумористично, наводи и њихову упорност у молбама да ураде трајну ондулацију, што чине кришом, у недостатку дозволе од мајке и тетке, па су из салона изашле као овца – девојке, у жељи да изгледају што модерније. Из тог периода издваја Пеку Дапчевића – младића са којим је ишла на игранке, а кога је касније сретала у позоришту или Клубу књижевника. Сви мушкарци током њеног живота су посредно или непосредно били у додиру са позориштем – оно их је у некој мери одређивало. Поред тога, овај период карактеришу и интензивни доживљаји, самоиспитивање, потреба за самоћом. Описујући како се њена млада душа пунила и упијала све око себе, док је сама шетала, издваја се снажан осећај чежње, коју ауторка на више места одређује као слаткоболну: чежња за Београдом, мушкарцем, лепим хаљинама, материјалном сигурношћу. Анализирајући искуства која су дошла после, за том истом чежњом жали, сматрајући је неотуђивим делом себе из тог периода – нечим што је неповратно и што је приличило и припадало само тим годинама.
Трговачку академију уписује по доласку у Београд, на мајчино инсистирање. Иако она није одговарала њеној природи, значајна је за њено глумачко рођење. Предмети попут књиговодства и матичног права отежавали су јој школовање, док су часови језика и историје били за њу нешто посебно и интересантно, што је подстицало њену читалачку праксу и све је више окретало књижевности и позоришту. Изостанци из школе стварали су проблеме у породици, али и време које је за њу било важно и плодотворно. Самоћа и слобода, испитивање света око себе, посматрање пролазника и људских лица, бежање у Кнез Михаилову и на реку, издвајају се као важни моменти за развијање и богаћење њеног духовног живота. Пишући и говорећи о људским лицима као непресушном извору инспирације, нечему чега се никад није заситила, наговештвају се и зачеци њене глумачке личности и очитавају се њене наклоности и тежње, као и, у суштини, дубока љубав према људима, која јој је омогућила магнетизам и снажан утицај на публику, који ју је чинио јединственом. Иако је гутала књиге, и лепо писала саставе, о себи често говори и с дозом шармантног хумора: „ Ја сам просто неумерени гутач књига. Али, шта вреди, кад ништа под милим богом не упамтим. Како књигу прочитам, тако се она распадне у мојој „тикви“, делови јој се негде раштркају и брзо сакрију. Завидим читачима који могу да се подупиру мислима великиих писаца и умника.“[6]
Наставак на следећој страни