Ратни оквири 1940. године нису утицали на свакодневницу деце и младих, чије интересовања остају непромењена: игранке, изласци, бег из школе, дружења, игре, књиге, театар. Као девојка, која је завршила два разреда Трговачке академије, све се више окреће позоришту и бива му посвећена. Одлази на представе, диви се модерном театру и звездама у њему: Рахели Ферари, Виктору Старчићу, Теји Тадићу, а управо је Старчић био значајан за проналажење и препознавање њеног глумачког нерва и талента. Као неко ко је окренут уметности, литератури, позоришту, она постаје члан драмске секције – ђачког аматерског друштва. Одлучујући тренутак који је покренуо њену глумачку каријеру збио се у згради Коларчевог универзитета у ком је драмска секција припремла Стеријину Лажу и паралажу, а она је имала улогу напуштене девојке Марије. У тој здради већ је било формирано Уметничко позориште чије су звезде били: Рахела Ферари, редитељ Јосип Кулунџић, Никола Поповић, Виктор Старчић, Милан Барић. У трену њеног бурног и бучног наступа, праћеног одобравањем публике и ђака, у салу улазе Бата Коњовић и Виктор Старчић, заинтересовани за активности групе младих аматера. Видевши њен труд и посвећеност, Старчић јој прилази са пресудним питањем: жели ли да буде глумица. Тај моменат њеног потврђивања и сигурности у своје жеље, намере, и спремност да се посвети и потврди, постаје кључан за формирање ње као глумице. „И све што је у мени било, разуђено по мени, у уломцима, у жељама, у свести, у подсвести, све се то сабило у једну једину тачку, у једно свесно да. То сам рекла, и како сам рекла, знала сам да ће то и бити.“[7]
Доживљај позоришта као другог дома, места где се осећа сигурно, заштићено, са наглашеним осећајем припадности, формирао се од првих дана њених званичних активности у позоришту, а трајао је све до краја њеног живота. Ту се вреди подсетити како књига заправо и почиње: њеним доласком на прославу Југословенског драмског позоришта, поводом његовог 48. рођендана. У даљем опису она се присећа разних ситуација и описује колико јој је то место блиско и познато: од гардеробе до сцене. Из школе је бежала у позориште, а тамо је радила све: електричарске, куварске, курирске послове, али је и први пут стала на сцену као статиста, а мало касније, дошла је и њена прва споредна улога. Осећај припадности глумишту, вера у себе и позориште, храброст која јој је била потребна да се потврди, а коју је имала, зарађивање првог новца, упућивало ју је још више, дубоко, ка свету театра и спознаји себе и својих способности кроз њега. И поред мајчиног негодовања, страха и очајања што је као педагог подбацила, она остаје дубоко задовољна и сигурна у себе и оно чиме се бави, те поносно мајци даје свој зарађени новац. Са хумором описује, такође, и свој први пех, смех публике у моменту када јој је спала перика. Ту је евидентан још један важан детаљ: описујући како је, приликом спремања за једну сцену, стављала на себе веома дебели слој шминке, она наглашава како јој то сада припада. Тај осећај припадности који је током година све више развијала, за њу је постао важан ослонац, поготово у догађајима који ће касније уследити. Позориште је представљало радост и утеху. Приказ Другог светског рата, као нечега што је из темеља уздрмало и променило животе људи, проналазимо на страницама њене књиге. Ту су описи ужасне, страхом испуњене свакодневнице, која је подразумевала звуке сирена, вриске људи, бомбе и експлозије, јауке рањених, и стално гледање у небо. Глумица сменом кратких, одсечних реченица, и оних дугих, са гомилањем речи које симболишу егзистенцијални страх, угроженост, немоћ, описује и стање њене породице и комшилука: сакривање под кревет, звуке чаршава који се цепају да би се завиле ране, испирање рана млеком, јер воде нема. Она са породицом одлази у Дрвар, на село, мислећи да је тамо сигурније, а једине свилене чарапе које има, носи са собом, као једину драгоценост. Атмосферу дочарава и описујући приче и понашање људи у возу: једни причају о нашој сигурној победи над Немцима, а други о кукавичлуку генерала и издаји. У Дрвару их породица радосно прихвата и збрињава, али се убрзо враћају за Београд, јер у Дрвару ситуација постаје мутна и неизвесна. Београд који гори, чини се као сигурније место од Дрвара, препуног противничке војске. Овде се издваја као важна, за њен доживљај околности и стања у породици, и сцена у возу, приликом њиховог повратка у Београд. Тетка Зора, ставља њеној мајци на главу дамски, господски шешир, који за младу глумицу у том моменту, постаје оличење непотребности и бесмислености, услед покоља у ком су се нашли, те га одлучно скида са главе мајци, неколико пута, док је Зора не удари по руци. Мислећи да је тако уверљивија прича о госпођи, удовици са двоје деце, која жели назад у Босну, где јој цела породица, Зора потенцира стављање шешира не би их заштитила, како би их што мање дирали. Опет се наглашава атмосфера у возу, која илуструје тадашње опште стање, али и њене личне доживљаје унутар њега. Из те слике издваја се вашљива, млада девојка поред које је седела, и на чије раме сестрински спушта главу, у порази за одмором и утехом. Снажан је и осећај дивљења према мајци, која сама са двоје деце преживљава страхоту рата, истовремено им пружајући сву љубав, нежност и подршку.
Ступица успева да прикаже и позоришни рад у тешким, ратним околностима, и начин на који се он одвијао. Позориште за њу остаје једнако важно, снажно и велико, стуб стабилности и оличење борбе уметности против рата и свакодневнице коју је донео. Она стално мисли на глумце и позориште, питајући се шта се с њима десило. По повратку у Београд, сазнаје да је Коларац читав, и одмах се укључује у његове активности. Описујући начин рада позоришта, наглашава да су представе морале бити класичне и неутралне, политички подобне и коректне. У Фигаровој женидби која представља време рококоа, добија улогу пажа, за коју је потребно бити покретан и савитљив, док она себе хумористично описује као дрво јаворово – алаудирајући на своју тројку из гимнастике, али као згодну, младу, танку и лепушкасту. Као млада девојка, која већ почиње да добија неке улоге, постаје све више свесна себе и поносна, па код куће упорно ради вежбе истезања, трудећи се да се усаврши и буде што боља. Представе су, насупрот полицијском часу, тешком времену, када су сви били под притиском и страхом, представљале илузију једног срећнијег, мирнијег живота, у којем није било Немаца, смрти, глади и сиромаштва. Насупрот позоришту, задовољству и привременом забораву, који је тамо имала, долазак кући представљао је огледало правог стања ствари. Ауторка описује како је било тешко живети и заспати, хладну кућу са кровом који је прокишњавао, кроз који је улазила киша и снег. Спавало се у капутима, а дрва није било, као ни хране. Ситуацију додатно погоршава и то што јој је мајка отпуштена, те остају без прихода. Читава ова ситуација је на неколико планова утицала на Борино и њено одрастање. Њен мађи брат – Бора, осетивши немоћ и тежину ситуације, одлучује са 11 година да постане глава породице. Ауторка описује различите ситуације у које је западао, као и промену његовог понашања, које постаје инвентивно и деликвентно. Првенствено је радио као носач пртљага, међутим, недуго после га доводе у модрицама, испребијаног, од својих старијих колега професионалаца, којима је крао посао. Мира, затим, описује како је крао гуме из немачког магацина и угаљ са станице. Желећи да се бори за породицу, како би је елементарно обезбедио, у њему се, још као детету, рађа храброст, бунт и пркос, спремност да се на различите начине суочи са ситуацијом у којој се нашао. У то време Мира има 17 година и прелази из Уметничког у Народно позориште, као талентована почетница.
Наставак на следећој страни