У контексту датих, ратних околности и зачетка своје каријере, Мири се догађа и велика љубав са колегом Миливојем Поповићем Мавидом, а затим, и први брак. Кроз овај план, такође, можемо пратити њено одрастање, сазревање и остваривање. Они, као млад и талентован пар, који је своје партнерство учврстио и ван сцене, одлазе у Шабац, како би Мавид и Тадић избегли рад у руднику. Период који је провела у Шапцу веома је важан, и за њу као глумицу и за њено остваривање на личном, емоционалном плану. Како ауторка наводи, позориште за њих није било изгубљено, те се они прикључују аматерском Зантлијском позоришту, у ком играју заједно са пасионираним и талентованим људима, који су позориште искрено волели и много жртвовали за њега: молерима, ковачима, столарима. У Шапцу се, за време окупације, настањују у његовој великој, сељачкој кући, коју је држала и о њој бринула његова ауторитативна мајка – Милена Савковић.
Лик његове мајке, као снажне, ауторитативне личности, која је Миру одмах обукла и очешљала по свом, наглашавајући јој да се и поклопац у кухињи морао спустити где она каже, издваја се као важан за њен живот. Строга, и толико различита од фигуре њене мајке, али топлог, људског срца, за Миру је представљала ослонац и предмет дивљења, те јој се свесно потчинила, препознаући доброту. Милена Савковић, продорна жена, снажног карактера, али зналац језика, љубитељ путовања и у младости образована, одржавала је кућу чврстом попут тврђаве, а у њену кућу долазили су сви: и Немци, које је умела да одобровољи, и бројни комшилук, и глумци које је обожавала. Њен лик је, у исто време, и лик трагичне жене, којој су муж и други син заробљени, те је сама упрваљала огромним имањем. Жена великог, бабурастог носа, са низом кључева око струка, која држи све под контролом, вредна и педантна, волела је послушност и тачност. Глумица описује како је, након низа сеанси у Београду поводом њене трудноће, била несносна у бризи за њу. Одмарала је и устајала по њеној наредби, као што се и облачила по њеном укусу. Ауторка с љубављу и топлином пише о Мавидовој мајци, о ономе што је од ње научила, и добила, и о пријатељству које су наставиле и након развода. Мира је долазила и обилазила је, а Милена Савковић је бринула о њима и чувала Мину – унуку. У 21. години, у јеку ратних околности, пуцњаве и експлозија, глумица се остварила као мајка. Надута, пред порођај, одлази са Мавидом на село, у кућу без воде и струје. Један период након тога, она и Мавид бивају раздвојени. Време проводи у Лозници, у вили са много избегличке деце, посвећује се активностима њиховог Културног центра, док јој другарице партизанке чувају дете. Након тога се враћају за Београд, где нису примљени у Народно позориште, али настављају активности са Занатлијским, и прелазе у Ниш, где су се одмах низале велике улоге за обоје. Живот у Нишу начинио је преломну тачку у њеном браку. Живот код удовице, у хладној соби без пећи, сиромаштво, исцрпљујуће активности у позоришту у ком свако ради све: и риба подове и игра главне улоге, иде на пробе и рецитује, иде на митинге, пише пароле, спава на слами, константно путујући у отвореним камионима, оставља трага на њеном љубавном и материнском плану. Пукотине у браку и отуђеност од брачног партнера, осетила је њена ћерка – Мина. Пратећи њено одрастање, детета које је стално само услед одсуства родитеља и њихове пажње и нежности, мокро од суза, неповијено, па и болесно, промукло од плача, илуструје, можда, на најсликовитији начин отуђеност и слику њихове породице која се распадала. Она и Мавид развели су се споразумно. Глумица на неколико места говори о њему и о њиховом односу. О њему пише као о образованом, младом, прелепом човеку, за кога се удала са својих 19, док је он имао 33. Исто тако, наводи и његове друге особине, које је теже поднела: нарцисоидност, нееластичност, робовање принципима, оптерећеност својим изгледом, спољашношћу, мужевошћу. Описује га као доброг човека, али пре свега, издваја осећаје према његовој мајци и топлу, пријатељску љубав коју је према њој осетила.
Након брака са Мавидом, у коме се остварила као мајка и који је значајно обогатио њен живот различитим искуствима, како на личном пољу, тако и на пољу глуме, Мири се дешавају два кључна момента у животу: упознавање Бојана Ступице – о коме говори као о својој највећој љубави и човеку уз кога је емоционално скроз сазрела, и коме је, заправо, у највећој мери књига и посвећена, и приступање Југословенском драмском позоришту. Бојан Ступица – редитељ, драматург са снажном визијом о модерном театру, архитекта, професор и педагог, човек који је градио позоришта и био им посвећен целог живота, режирао је огроман број представа, уздигао је Југословенско драмско позориште, а својим залагањем, радом, трудом и талентом, он и Мира као глумачки пар, издвојили су се као позоришне легенде. ,,Иако пише о себи и свом животу, главна личност ове књиге је Бојан Ступица (њен тетарски Пигмалион, други супруг и неприкосновени мушкарац међу мушкарцима њеног живота) о којем, не скривајући тамну страну њиховог односа, пише са љубављу и дивљењем.“[8]
Наставак на следећој страни