Глумица, описујући период свог боловања и лежања у санаторијуму у Словенији, детаљно представља њихов однос међусобног поверења и препуштања. Од момента слабости који је доживела на сцени, када су јој се уста напунила крвљу, преко писама које су размењивали, до момента венчања које се одиграло у санаторијуму на Голнику 8. маја, ауторка Бојана издваја као животног партнера, пријатеља и ослонца који јој је пружио неопходну утеху и пажњу, а поготово у моментима болести и панике. Његову посвећеност и преданост издваја као предмет дивљења и поштовања. Њен доживљај Бојана илустровала би и сама слика њиховог венчања, као догађаја који слави живот и љубав, наспрам једноличности, белила и хладноће санаторијума. Тај утисак појачава и контрастна слика пролећа и зеленила око њих, и планина прекривених снегом, које она замишљено посматра. Мира ту слику неколико пута у делу евоцира и тако појачава њену симболику. Говорећи о њиховом односу, она често говори о свом школовању код Бојана, и о ономе што је од њега научила, добила, запамтила и усвојила. Пише о томе колико је однос Бојана и ње допринео њеном глумачком самопоуздању и успеху, плодности њене позоришне каријере, култури и општем образовању, али једнако и њеном емоционалном сазревању и доживљају своје женствености, сексуалности, телесности и лепоте. Бојана описује као посвећеног мушкарца, који и рад и каријеру подређује њој, који је безрезервно обасипа љубављу, пажњом, накитом, путовањима, финим јелима, као неког спремног на сваку жртву зарад ње – те се зато одрекао свог дома и сигурности коју је имао у Словенији, али и као неког ко, спрам свега што ради, очекује неумерено дивљење. Мира о томе пише спонтано и искрено, без заједљивости и прекора, а о тој његовој особини говори као о нечему што је било део њега и што је поштовала и волела, упркос екстремности и напору који је подразумевала. Илустрацију свега тога представља њихов боравак у Паризу. Бојан је води у музеје и ресторане, показује јој град и упућује је, прича о делима Сезана, Манеа, Ван Гога. Одушевљена архитектуром и лепотом града, жељна његове уметности и непосредних доживљаја улица, кућа, пролазника, читаве атмосфере – коју ауторка за свој доживљај истиче као важну и као нешто по чему памти и места и лица, она му дечије искрено каже да је досадан, због чега је он, увређен, цео дан оставља саму, знајући да не зна језик и град. О свему томе пише као о делу њихове љубавне игре, дубоко повезаног односа који су имали. Преиспитујући се, у позним годинама живота, када ову књигу и пише, себе из тог периода описује као ведру, срећну и склону праштању, способну да се природно хармонизује са оним што живот носи, жељну, надасве, мира, спремну да се удаљи од невоље чим је осети.
Тамна страна Бојанове личности и њиховог односа једнако је детаљно представљена. О проблемима, болестима, несрећама, које су их задесиле, као и размиоилажења у ставовима, доживљајима, па и осећајима, ауторка представља на искрен, топао и људски начин, који сведочи о њеном разумевању и љубави, дијалогу који води са Ступицом, чак и много година након његове смрти. Оголивши њихов однос, ауторка не преза од тога да две успешне, славне и моћне фигуре, представи као престрашене, слабе и немоћне, чак и онда када су упућене једна на другу.
Бојан своју визију о модерном театру развија у једном тешком и строгом времену, које његове идеје не одобрава. Сукоби са неистомишљеницима, цензура, затворена комунистичка власт, пружали су увид у мрачну страну тадашњег стања у позоришту. Мира говори о оптужбама на рачун његових ставова, поступака и идеја, саботирању његових представа и режија, о примитивним и нетеатарским примедбама. Описује га као човека који је гоњен до алкохолизма. Под притиском наведених неслагања, Бојан се одаје алкохолизму, чији су пратиоци били неповерење, агресија и љубомора. Ауторка о том периоду говори као о тешком, мучном и напорном. У њему је долазила до изажаја и Бојанова немоћ да се одупре и другачије суочи с проблемима, и њена преиспитивања у вези са тим што му њена посвећеност и љубав нису биле довољне. Стрес и трпљење се одражавају на њено здравље: коса јој је опадала у праменовима, значајно је смршала, а у неким моментима је запоставила и Мину. Брата Бору – који у овом периоду почиње да се интересује за глуму, на коју га она упућује и охрабрује, истиче као једино друштво и једини ослонац. Бора је водио Мину у вртић и чувао је, ишао у набвку, обављао све послове којима она није била у стању да се посвети. Тешки дани за њихов однос су се настављали. Упрокос Бојановом угледу, сукоби између њега и Милана Дединца кулминирају, те Велибор Глигорић – управник позоришта у то време, потписује одсуство за Бојана. Говорећи о Дединцу, Мира не искључује његове заслуге за позориште, али истиче разлику између Бојановог и Дединчевог театра. Дединац је потенцирао прецизан, уздржан театар, без имровизација, сувишне живости и боја, и онај који се превасходно заснива на литератури, за разлику од Бојана, који је волео све што је бурно, звонко, страствено и јако, а литературу доживљавао као предтекст за позориште. О Бојану говори као о креативцу који је непознатом остављао простора, насупрот тачном и бледом театру психоанализе. Кроз цело дело, некада јасно изречено, а некада не, провлачи се мисао о слободи уметника и томе како он не сме да припада ниједној власти и доктрини, како би могао здраво и слободно стварати. За њихов лични однос претешки дани су се настављали, а присећајући се тог периода, ауторка жали за тим што са својих 25 година није могла да ужива у лепоти, младости, детету и породици, већ је подносила неправду и покушавала да реши проблеме и надомести процепе у њиховом односу. Након што је 1952. Бојан без плате и признања коначно одстрањен из позоришта, све се више окреће наркози, те ускоро, уз Мирин труд и наговарање, одлази у Швајцарску на лечење од алкохолизма. Ауторка поводом тог догађаја описује и како ју је, пред сам полазак воза, ошамарио на станици. Тај поступак агресије тумачи његовим осећајем очаја и срамоте, немоћи и напуштености – уверења да је потпуно сам. О том поступку пише као о последици и кулминацији свега што им се догодило. На тај начин тумачи и Бојанову првобитну жељу да се разведе, након повратка са лечења, сматрајући да ју је доживљавао као подсећање – нужну везу за претходним, тешким периодом, те да се пред њом страшно стидео. До развода не долази, а они одлазе у Загреб, где постижу, за разлику од ситуације у Србији, веома значајне успехе и бивају запажени.
Наставак на следећој страни