Загреб описује као елегантан и величанствен град, поштеђен у рату, те је у великој мери лишен призора беде и сиротиње. Анализирајући себе из тог периода, присећа се како је одједном била велика и важна – угледна, наспрам себе као девојчице која је одрасла у паланци, сиромаштву и рату. Заволела је свој нови дом: господски уређен и простран стан, пун антикног намештаја. Дружења у Загребу описује као нешто што је представљало повод за радост. Однос између ње и Бојана се поправио, а њихови успеси су се низали. Заједно са глумачким ансамблом у Загребу, направили су велике узлете и представе које ће Загреб памтити: Света Ивана, Глорија, Кавкавски круг кредом, Рибарске свађе, Коломба, Оптимистичка трагедија, Посета старе даме… Током боравка у Загребу, такође, она и Бојан стичу велики број пријатељстава и познанстава и ван оквира позоришта. У вези са њиховим боравком у Загребу, значајно је поменути Винаверово писмо упућено њој и Бојану, у коме он истиче њену величину, моли је да остане и да се не плаши критике. У исто време, Бора прави своје прве глумачке кораке у Загребу, у Хрватском народном казалишту. Након што је завршио студије глуме, бива примљен у Београдско драмско позориште, где се не задржава, услед датих околности. Сиромашно позоришту је тада био на терету и за њега није било улога. Нашао се у понижавајућој ситуацији за једног младог, талентованог глумца, па је осим улога које су подразумевале реченицу или две, играо и столицу. Мира, затим, говори и о његовој позицији у садашњем времену, истичући Борину позицију у Атељеу 212 као врх глумачке пирамиде.
Завршавајући причу о односу између ње и Бојана, у својим мемоарима, ауторка истиче да њихов однос и даље траје, чак и након толико година од његове смрти. Ступица за њу представља витални део ње саме. У разговорима са Феликсом Пашићем, глумица одговара: „Још траје моје школовање код Бојана. Ја сам још увек, иако је дванаест година како њега нема, ја сам у свакодневном дијалогу са њим. Ја га чујем, ја знам кад је нешто по бојановски, ја знам кад ми нешто не би одобрио, ја се враћам да поправљам ствари. Верујем, још увек верујем у њега.“ [14] Истим дивљењем и љубављу завршава причу о Ступици, тражећи пригодну метафору за човека који чинио позоришта живим све до своје смрти, те он за њу он остаје пламен и ватра, вечни песник живота и живљења. Као још једну велику љубав истиче свог трећег супруга – Цвијетина Мијатовића, човека који је обављао многе одговорне државне и партијске функције, и који је, једно време, био на функцији председника СФРЈ. Овај однос описује као потпуну супротост односу између ње и Бојана, описујући и разлике у њиховим личностима и темпераменту. Иако је реч о потуно различитој врсти љубави и природи односа, он ништа мање није значајан за богаћење њеног животног и емотивног искуства. Ауторка о овом односу пише у значајно мањој мери, али Цвијетину и његовој породици даје важно и повлашћено место у свом животу. Њих је, како ауторка на више места наглашава, спојила несрећа, пре свега Цвијетинова, и губитак драгих, ближњих људи, те су се, упућени једно на друго, временом боље упознавали. Већ на почетку дела, ауторка, описујући време садашње и ентеријер свог животног простора, истиче две фотографије на којима су Бојан и Цвијетин – њене две потпуно различите љубави, које за њу остају, готово, свеприсутне и са којима непрестано води дијалог.
Као што речено, однос са Цвијетином био је потпуно различите природе од односа између ње и Бојана. Ауторка свог трећег супруга описује као уздржаног, хладног, рационалног и херметички затвореног, исправног и доброг, али пре свега другачијег у односу на Бојана, који је цео свој емотивни и професионални живот подредио њој. Она, која је делила Бојанов приступ животу, осећањима, стварности и уметности, као и поглед на свет око себе, у овом односу постаје она фигура коју је Бојан представљао за њу, несебично делећи обиље и шареноликост свог душевног света, подређујући се. Говорећи о свом односу са њим, ауторка истиче да је она била та која је обасипала пажњом и љубављу, куповала поклоне, спремала ђаконије, доносила новац у кућу. Описујући супруга као човека код кога се гестови љубави и пажње нису подразумевали, и код кога је важила максима да похвале кваре човека, глумица наводи да се осећала спутано и неприлагођено, одређујући њихов однос као крут, а Цвијетина поредећи са уздржаним Карењином. Међутим, то што глумица њега у више наврата у делу издваја као своју другу велику љубав, сведочи о томе да тај однос није био без вредности, пажње, љубави и поверења. У питању је била различита врста љубави, која је са собом носила различита виђења исте, различите приступе и узбуђења. О догађају који је условио њен другачији поглед на њега као мушкарца и његове емоције према њој, она пише отворено , без патетике, људски и једноставно. Након што је спаковала кофере и решила да оде, описује Цвјетина који бос трчао за њом и његов труд и жељу да учини све што је потребно како би се боље разумели. Тај догађај се издваја као повод њеном сагледавању односа из друге перспективе. Она, откривајући његову другу страну и још података о њему, трудећи се да га разуме, истиче да је он човек у чијем је крају срамота показати љубав. Ауторка кратко говори и о његовом тешкој породичној ситуацији, напуштености, одрастању, затим успешном образовању, али и ратовању, глади, робијању и насиљу које је претрпео. Пре свега истиче суров начин на који је изгубио оца, а касније и своју прву супругу. Након стида који се код ње јавља при помисли на његове губитке и несреће, долази само тренутно олакшање у њихов однос. Зближавања, прихватања, усаглашавања су наступила временом, споро и тешко, али, разматрајући и анализирајући касније описе њиховог односе у књизи, Мири су донела мир и спокој, топлину и заштићеност – сигурност једне љубави која настаје истинским прихватањем, разумевањем различитости оног другог. О њеној дубокој привржености говори и то што је Цвјетинову децу доживљавала као своју, посвећујући им се и у моментима тешких болести и криза кроз које је породица пролазила.
Наставак на следећој страни