JEDINSTVO
sećam se vremena kada ti je dodir bio staklen
živci na jagodicama prstiju pamte
ono što bih ja volela da zaboravim:
oscilacije u toploti tela
nataložene mirise
konzistenciju tečnosti
teksturu kože
otkucaje
male izdaje
ne znam gde bih sada s tim
ODLAZAK
davno sam ispunila svoje obećanje:
višnje i trešnje u meni ostale su ti poptuno posvećene
kao i svako crveno voće crveni korovi kopneno
i vodeno bilje vrsta zemlje svi plemeniti metali u meni
ožiljci rane natečene oči krv na mekoj vati
flekice
crvena zamisao smrti
crveno nebo pred kišu i sneg i
baš sve crveno
sve to i dalje delim parajući kožu
sve dublje
ne postoji crveno slovo u kalendaru
u kom ću moći odmorna jutrom isplanirati odlazak
i napustiti te
JELIKE I OMORIKE
1.
jelike i omorike
blistavo plavo nebo mirisni drijemovac
plave ljubičice
gde su
kao nepoznato ledeno carstvo
ispred kojeg nikad nisam stajala
prazno je i tiho
ovde osta samo neka strašna zelena čežnja
u stomaku u vazduhu u krvi hladno kamenje
tu negde u meni
povija se teška grana pod snegom
pod naletima zelene magle i vetra lomi se
u bolan grč koji raskiva sve nade
kunem se nema proleća
kao da džabe dižem visoko glavu i tražim
ono obećano razdragano uzbuđenje
objašnjenje od hladne raspukle zemlje
što nema više njene raskalašne bujnosti
njenog mirisa rasvetanog bagrema toplog tla
njene zanosne dece
kao da više nikad neće ni doći
kao da ruže iz usta nikad neće procvetati
2.
jelike i omorike
moje
u ovom okamenjenom prostoru uspostaviti modri sklad
kako
ovo je svuda
jalove šume niču iz mog mesa
a taj beličasti dim dolazi direktno iz moje
zelene krvi iz moje zelene gladi
vi ste jedine tu iz mog glasa
priroda nije nemilostiva srca
bila jer sivilo ovog megalomanskog grada
branite upravo vi
treba se vratiti kući dostojanstveno
a u meni se stegle žali u grudvu magle
u jednu vašu bodlju iglicu sledenjenu suzu
o na sve četiri strane
jalovi biseri u očima
kao da uopšte više neće biti proleća
hladne ste i sumorne tužne
ali veličanstvenost pogleda na gore
branite upravo vi i ništite
obismišljenost tuge u stisku pesnica
i drhtaju zuba
kao da nas učite najtežu lekciju:
kako živeti život kad proleće života
za tebe ne dolazi ili ne na onaj način
uzdrhtali život drugačije se stapa uz
koru i misao pa potvrđuje identitet
bolno – surovo
kako živeti proleće života uvek isto
dok sve drugo šarenim krilima leti i
osvaja svet
3.
jelike i omorike zamišljene
meni je ostalo ljubavi tek za vas
suze se mogu lako skameniti
tugu je potrebno zameniti nečim potpuno
praznim poput vakuma gde ćemo sopstvene
suze pretvarati u sedefaste bisere
a telo od igala biće spomenik ljubavi ne bola
poput preobražaja alhemijskog procesa
u kom smo vremenu
hodamo i vučemo za sobom priče iz kojih izlazi
oštra čežnja što krati dah
mislim da smo od iste tvari sačinjene
suze koje niko ne vidi mogu da rasparaju zemlju
a zamisli kožu tek srca koja pište mogu
prelomiti kamen ali ne mogu taknuti čoveka
zapušenih ušiju nekim tuđim prokletstvom
da li će proleće ovuda proći ikad
i kroz nas proneti lastavičju pesmu
šta će osloboditi srca ukočenih skamenjenih tela
od zime koja peče po očima
do tada
jelike omorike vaše dostojanstvo za mene je
plemenita uteha dok brojimo komade
sledenjenog vremena duboko u nama
ubod po ubod
do tada
vi ste miris i ukus istina koje gorko stoje pred svetom
zimom i letom
ravnodušno i hrabro nudite biće svoje
ne dozvoljavajući zaborav
Maja Stojanac