Marija Radić – pesme

SA DNA MISLI

Osmog februara postmodernističke godine
umesto dobro jutro izgovaram dođavola,
toplota noći je ponovo kratko trajala,
sadašnjost se ispraznila,
a ja i ovog jutra osećam tvoj miris –
i nežnost je, i sneg, i dekor, i mapa.

Taksista sluša šansone,
moje uši pune su paučine,
nas dvoje, bezimenih, vozimo se,
ne me quitte pas, peva Žak Brel.

Ja sam umorna lutka izgubljena u igri,
laž je da se igra nikad ne zaboravlja,
ne zaboravljaju se samo tačke
čijim se nasumičnim spajanjem stvara celina,
crveni karmin moj je saveznik
(duboka smo bića skrivena iza jeftinih paravana).

Taksista priča o bespravnoj gradnji,
o uništavanju beogradskog duha,
o novogodišnjem osvetljenju
koje je u stvari celogodišnje.

On ne zna da ja volim te svetleće lampice,
jer zbog njih na trenutak zaboravim
odlaske i umiranje.

Ja sam tužna lutka,
koja petkom kupuje cveće na Đeram pijaci
i ne može da zaspi bez uspavanke,
ti si mi rekao da je to smešno,
ti nisi znao da je stvarnost način na koji živiš.

Na semaforu je crveno svetlo,
taksista je naglo zakočio –
prolazi čovek koji gura kolica,
lice mu je ozbiljno i mirno,
pored njega šeta veliki beli pas,
srećan pas.

Taj prizor me podseća
na jedinu stvarnu sliku u mom životu –
vijugavi put do kuće
pored kog su rasle bulke.

Nikada se neću izlečiti od pamćenja,
ni od njegove skrivene dubine,
u koju je stalo sve što je bilo
i što je moglo biti.

Pesma se završila,
taksista kaže da jedino šansone voli da sluša –
ljubavne pesme su sve što nam je preostalo,
a ja sam sve pokušala kako bih pronašla onog
koji će sa mnom biti prisan kao sa sobom
kad u noći spusti glavu na jastuk.

I ne, nisam ja pseto gladno nežnosti,
već samo tragam za mirnim radostima,
poput onih na peskovitim obalama
slanih i dalekih izlazaka sunca.

Magla uvlači u utrobu jutra
sve osim mog ćutanja o tebi.

ODA SAMOĆI

U meni odjekuje vreme,
mogu da ga osetim pod prstima
kad god dotaknem sopstveno telo
i ne prepoznam njegove linije.

Uzalud sam izigravala sunce
na pučini tvojih grudi,
ja nisam junakinja iz tvog romana,
ja sam samo žena koja hoda po žici,
ispod pocepane šatre sirotog cirkusa,
u kojem odavno nema mesta za gladne i ničije.

Nikada nisam umela da održim ravnotežu,
jer u meni otkucava život nevidljivih mišića,
pulsiranje prokrvljene žile jedne ljubavi
i san o neukrotivoj lepoti.

Trebalo bi da promenim ulogu,
da izaberem drugu tačku posmatranja sveta,
ali samo odavde mogu da vidim sva treperenja neba
(ceo jedan svet protiv jednog sveta) –
ta slika me podseća na noć
u kojoj se belina mog tela otkrila u tvom oku –
jedino tada bila sam stvarnija od nigdine.

Ja sam gladna i ničija žena,
pevam kao što živim – tiho,
sa ustima punim poljskog cveća,
niko me neće uhvatiti ako padnem,
ali to više nije važno
u svetu u kojem je najvažnije sačuvati sebe,
u svetu u kojem je koža važnija od pulsa.

SAMOSLIČNOST

Bili smo muzika za nameštaj,
dani koji prolaze,
odjeci, kretanje,
hladan znoj, rastvaranje.

Bili smo leptiri što sanjaju proleće,
kraj zime, rasute latice,
plava tišina, daleka venčanja.

Bili smo roman u nastanku,
muškarac i žena,
Hakslijev kontrapunkt,
palindromska rečenica.

Bili smo četiri godišnja doba,
slonovi koji se ogledaju u labudovima,
Betovenova peta simfonija,
Kohova pahulja.

Bili smo bokovi što plešu,
rascvetane utrobe,
modre usne,
raspevana gomila šupljih kostiju.

Nikada ti nisam rekla da si bio moja poezija,
ali ostala je posle nas plava legenda –
mi smo jedini psi koji su dotakli nebo
i naši jezici ostaće zauvek plavi.

Marija Radić