VAŽNO JE
važno je mazno u podne sred puta sresti miris
šume kako toplo opkoračuje crvene dudinje
kako se ljubi sa svakim malo zgodnijim skakavcem
utire put suncu i pegama devojačkim
važno je znati imena ljudi sa kojima sediš za stolom
u junsko popodne i kašikom zahvataš njihove uši žudne
i usnama oblikuješ formu pesme da im se svidi
i izgovaraš tiho kao neko ko se stidi
svoje ime
važno je čoveku pored sebe u junsko podne
staviti u ruke uzicu dana da je on vodi
i više nisi sama ni ti ni on
važno je disati polako miris što širi toplina ljudske
duše miris oskoruše i kiše što se naglo slila preko
bogatog pejzaža
važno je verovati da je u tom kraju zemlja tako bogata
da kada ispustiš uzdah izrasta hiljadu puta više
istog dana
i još neke stvari su važne
ali nisu za pesmu
MOLITVA
da sam te srela na mesečini možda bih bacila druge čini
i ti bi od ovog početka leta brojao sve znake alfabeta.
ovako mi se samo čini da bi ti usna na mesečini
bivala ljubavi tako slična a moja postala tvojoj vična.
ovako sve je na dodir lako i moraće uvek da ostane tako
otisak neba po tvojoj koži ne sme u meni znake da množi
koji bi mogli u mome saću značiti večnost, žbicu kotaču.
ja sva treperim dok noć već pada, gle šušte snovi, rastrže nada,
zbiram ti reči u jednu šaku, želim li ljubav nevernu, laku?
ne, ustani srećan iz moćnih trava, nauči snove da budu java
neka ti seme drveta sreće napuni bisage, oteža vreće.
dohvati potom rukave njene, pritisni nežno pa da se prene
u njoj taj okot meseca moga dok klečim u tami i molim Boga
POKUŠAJ ŽIVOPISA BAJLONIJEVE PIJACE ENKAUSTIKOM
1.
ovde vidljivost objašnjava predmete i ljude
i ne smeta joj ni magla koja je kažu slikari vešti
dodatak ekspresiji
kroz koju se katkad mogu čuti tihi glasovi
i teške psovke kako binarno drukuju legende
da bi pokušaj uspeo
treba zamisliti oblik decembra na tezgama
i ljude kako kroz vlažnu uzicu prepodneva
lenjo i predano ponovo postaju vlasnici sopstvenih života
maločas je načeta subota u kojoj vreme suzdržano tuče
ne bi li uvodjenje u misteriju duže trajalo
pesma počinje sa prvim ulaskom u prizor
čiji lirski junak obojen voštanim bojama
ne prestaje da se odaziva na reč
čudo
2.
grožđe je zdravo jer ima vinograd i pesak i nebo
sapeto u svojim košticama
sa smislom za učitavanje u drugom pesku
pod novim položajem zvezda
na isti način između dva otkucaja srca
koje je kažu trenutak čudesnog
grožđe je zdravo jer je sred njega i mir dlana
one koja ga je iznela na sunce bajlonijeve
pa se subota zaustavila kod njene tezge
da odgrize podnevu komad i skrije ga u zrno koje se sliva
niz potpeticu vremena sa sve grožđanim šećerom
i postaje tanka skoro prozirna skrama
koja odvaja pre od popodneva
3.
pitam je iz kojeg kraja dolaze tako zaumni grozdovi
a ona zausti o putu odnekle
bez izgleda na uopštavanje:
iz arado rumunijo ja nikad naučilo pravilno govorilo
zujalo je izmedju njenog domalog prsta i linije sreće
posute mirisom snegova transilvanije ko vanilin šećerom
grožđe je kod nje ipak bilo najlepše dok je zbrajalo
sočnost afusalija slanke i kadarke
i dok smo postajale vladarke
trenutka u kojem je još sve bilo moguće
spustila sam šapat čuđenja na tezgu pored grozdova
dok je brižno na vagu stavljala sve pogrešne reči
kojih se mogla setiti
4.
podne se spremalo da se koso spusti na ramena
najmlađeg bajlonija koji je nekud išao povijen
od duge nesanice
nad spokojem što je smekšao glagole i vremena
miksujući prizore i boje sa proscenijuma nekadašnje crkve
sada bitef teatra usred beograda i nekog dalekog
aradskog vinograda sa izbledelim slikama detinjstva
i dok su nepravilno deklinirani pojmovi o istom obrtali
svoj tok
u naletu vetra čiji pravac nije stigao uz
prepoznavanje
okrenut od tame nagoveštene scenografijom
vasko je sa adijem pio slatku širu koja je
krenula grožđu među zemljopisnim kartama
sladeći se mnoštvom naglasaka koje je usput nosilo
5.
cela je pijaca odjednom
dobila boju zažarene puti devojaka što golim nogama
sred šatorskog krila raspetog na zaprežnim kolima
tek pristiglim sa peska arada
gaze grozdove uz dug puteni vrisak zapeo sred uvojaka
pronoseći kroz leto mirise mladih sukanja
dok nad tezgama pčelama nalik
stadoše da lelujaju neke sasvim uzbibane rečenice
nevične podmetanju i konjugacijama
sneg je ispirao svaku suvišnu reč izmedju oboda
adijevog i vaskovog šešira
čujno je rastao stepen prisnosti i u ljudima je stalo da
zri vino kao što u kacama tako ranije nije nikada
neko je rekao: čudo se događa čudo je u toku
6.
prizor je najmladji bajloni
preneo u izlog obližnjeg kafića
u kojem se već bio ogledao
i seo za okrugli sto naspram braće jakova i antona
u prvom a već uspelom pokušaju da im
podastre svoj halbcilindar prepun događaja sa njihove
pijace
i dok su mu pod zubima još rskala zrna aradskog afusalija
doneo je reč koja je ovoj dvojici što su
sve videla kroz staklo izloga
još jedina nedostajala
i onda se čuo taj smeh u kojem su se vremena usložila
dan je puko po sredini ko zrela lubenica
i pijacom je krenuo glas o ne/vremenu koje se iz
geografije dalekog arada poput dečjeg preslikača
stalo ovamo valjati
i niko više u subotu decembra 2007. sred beograda
nije pitao za cenu
odjednom je
sve čega god je bilo na brzinu krenulo u prodaju
dok je vreme mađioničar stalo vaditi sve nove zečeve
iz šešira
vozeći se drvenim sličugama kroz firmirane izloge knez
mihajlove namigujući braći bajloni dok su
tražeći još po jednu kafu
rasplet viđenog gledali
7.
na tezgi od maločas ostala je jedna
izvrnuta rukavica
sred adijevog ili vaskovog šešira
retuš prizora ni temperom ni fresco seccom nije uspeo
bitef teatar je naočigled braće bajloni i užurbanih koraka
sred pijace
postajao ponovo crkva
a subota posle krika ustrajala u dugoj molitvi
ispod ostavljenog grozda sred blow up sekvence
sneg se pretvarao u baru brzinom svetlosti
i više nije bilo nijednog načina
da se tragovi prekriju
8.
smrvljene boje vremena nagrevane rastopljenim voskom
u žitkom stanju ulaze u pesmu
ona ih upija i ne da da očvrsnu
jer dogodi li se
nekoga će prevariti trajan sjaj
i živost kolorita koji ni voda ni sneg
ni kiša ni more
oprati više neće