Daljina me je crtala kao skitnicu,
Portret zalutalog čoveka
Na platnu večitog traganja
Osim što ste budući otac, suprug, pesnik, fizioterapeut, da li biste mi rekli: ko je Marko Stanojević?
Marko Stanojević: Čovek je ono čemu teži, za čime čezne, ono za čime gladuje. Čovek je tajna koja kroz vapaj i sa vapajem pokušava da učestvuje u prostoru gde je Ljubav opipljiva i neupitno živa – tamo gde je ljubav jedini mogući odnos prema svemu što je u čoveku i izvan njega. Voleći, čovek ostvaruje smisao i sluti besmrtnost kao svoju konačnost.
Marko Stanojević je mesto gde se sve navedeno odigrava.
Gde je početak nastanka poezije? Kada nastaju stihovi i da li su, Vas, (stihovi) našli nespremnog?
Marko Stanojević: Početak nastanka stvaralaštva je u vapaju za spasenjem. Moje mišljenje je da iskonsko stvaralaštvo proizilazi iz krika, iz čovekove želje da se uzdigne iz stvarnosti. Iz one stvarnosti koja je ništavna i prolazna i da svoju konačnost ostvari kroz neprekidnu želju da voli.
Ako je vera u poeziju, vera u Večnost i večni život kako kaže Matija Bećković na koricama Vaše zbirke Svitanje melanholije, da li poezija u Vama otkriva, produbljuje, učvršćuje Vašu veru u samu poeziju i u večni život?
Marko Stanojević: Ne mogu da kažem da poezija učvršćuje veru u večni život, jer mislim da nas u večni život učvršćuje osećanje ljubavi kao smisla, odnosno osećanje celine koje nam samo ljubav može DAROVATI.
Takvi trenuci su u životu retki, ali je glad neprestana – to je važno jer je ta glad čvrsta veza sa nebom.
Što se poezije tiče, meni, ona sama po sebi ne znači ništa. Nije mi bila ni cilj ni put. Ona je samo svedočenje iskustva, a iskustvo je ono što jedni drugima prenosimo i što svedočimo jedni za druge.
Kao fizioterapeut, ali i ako pesnik, često ste u kontaktu sa ljudima. Šta je glavni problem današnjih ljudi i da li ste, služeći svojim profesijama, bolje upoznali živog čoveka?
Marko Stanojević: Ovo je ozbiljno pitanje, na koje treba da daju odgovor ozbiljniji i obrazovaniji ljudi od mene. Moj utisak je sledeći: malo ljubavi u sebi nosimo, a iz ljubavi proizlazi sve. Ne može čovek da bude tu za drugog niti da vidi drugog ako nema ljubavi, ako ne voli. Voleti znači gledati svet Božijim očima i u skladu sa tim očima i živeti, delovati i ophoditi se prema životu i bližnjima. Dakle po Volji Ljubavi, po istini koja proizilazi iz večnog prostora.
Daljina me je crtala kao skitnicu,
Portret zalutalog čoveka
Na platnu večitog traganja
Stihovi su Vaše pesme Žar (Svitanje melanholije). Kolika je potreba za traganjem sebe? Da li Vam je poezija pomogla da pronađete sebe, Boga, da pronađete zalutalog čoveka u sebi?
Marko Stanojević: Mislim da mi poezija nije pomogla da „pronađem“ sebe niti Boga, jer njome samo svedočim proživljeno iskustvo. Dakle, nas iskustva uče, otvaraju, usmeravaju i slično. Dalje se nameće pitanje: šta znači pronaći Boga? Šta znači susresti se sa Bogom….? To su složena pitanja i zahtevaju složene i dublje odgovore i ozbiljne svedoke susreta sa Istim.
Ako se složimo da se pesnikom, danas, može nazvati svak’. Ko je za Vas pesnik?
Marko Stanojević: Pesnik je onaj koji voleći polaže život za istinu; koji je spreman da joj služi i da je brani. Ima li takvog – nisam siguran. Danas pesnici polažu život za nagrade i izloge u knjižarama, za sitne interese i lažna prijateljstva sa ljudima koji imaju nekakav uticaj. I ako mogu, ovom prilikom bih iskazao svoje gađenje.
Da li biste nam bliže objasnili stihove //Čovek je večiti gost u samom sebi//(Svitanje melanholije)? //Bog je samo svetla senka ljudskosti/
Marko Stanojević: Kao što rekoh – poezija je svedočenje proživljenog iskustva. U trenucima nastajanja ovih stihova, Bog je za mene bio samo svetla senka, a ja sam bio gost u samom sebi, daleko u ponoru – u svitanju melanholije. Te reči, iz ove perspektive, nisu tačne. Bog nije, niti može biti svetla senka, ali je tačno iskustvo i tačna je smrt tog trenutka.
“Jezik jastva uzima koliko i daje – krajnju misaonu angažovanost i krajnji napor duha, iskustvo vatre i iskustvo patnje (iskustvo preobraženja)….“ dr Marija Jeftimijević Mihajlović
Koliko poezija od Vas traži angažovanost i napor duha?
Marko Stanojević: Moguće je govoriti o tome da stvaranje poezije traži napor duha, ali opet se vraćamo na to da stvaralaštvo traži vapaj, jer rečima prethodi krik, a krik pojavljuje zvuk čovekove besmrtnosti. U tom smislu pesnik je besmrtan po kriku koji nosi a ne po poeziji koju je napisao.
Zato je važno ostati veran tom kriku, jer ga čuju i nebo i sunce – što je mnogo veće i važnije od same poezije.