Marijana Jakobac – pesme

TI

*Ovo je poetsko-muzička ljubavna pesma…

Otvorila je vrata od koncertne dvorane u kojoj nije bilo nikog
Potom sela za klavir da svira Šopena

(zvuk klavira)

Obratila se auditorijumu kog nije bilo sledećim rečima…

– Onako kako može da te voli pesnik
Voli te samo Bog
I nećeš drugde pronaći
TAJ dar
Do u mojim teškim
i svetlim očima
za kojima si
Život čitav čeznuo…

Prestala je da svira klavir i zamislila je…

(zvuk harfe)

– Znao si da ću pokucati na tvoja vrata – rekla je tiho.

A onda je zamislila…

(zvuk flaute) i rekla

– Sanjaj
O Ženi što će ti pisati stihove univerzuma plesa
U derviškoj strasti
Krugu
Van
Tela i
Sveta.

A onda…

(zvuk oboe)

– To je momenat kada muškarac samo jedanput u ženi probudi divljenje – rekla je i zamislila…

(zvuk kontrabasa)

– Ti

A onda…

(zvuk violončela)

– Ah koliko su retki…
Kao ti
Koji svojim delom
Inspirišu čitavo stvaralaštvo
U meni.

A onda…

(zvuk saksofona)

– Tvoja sam muza a ti moj prozor u kom vidim kakvim te je stvorio Bog
Porušimo granice ljubavi!

Počela je ekstatično da pleše u krug u purpurnoj haljini strastveno pevajući stihove ljubavi…

 

DALEKA…

Spojena sa nebom, daleka od sveta,
U dotoku sa
Vazdušnim plesom što mi kosu zlatnu
Mrsi,
Nečijim divljim pticama
Što nečujno sleću na vrhove ograda
Mosta Slobode,
Zaljubljena u Sunce.

Daleka…

(uzdah)

Od sveta, u novi svet.
Gde vazduh i ptice
Slobodno plešu
Pripojeni nebu.

Daleka…
U derviškom zanosu
Vetrovitih talasa
Okeana
Što zakačeni večno
Igraju
O moje vrhove
Anđeoske haljine.

Zaljubljena
U sve daleke tvari ove Planete
Verzume, univerzalnosti,
Koje noću svetle,
A danju se bude.

Daleka…

(uzdah)

U senkama, čudesnim pokretima,
Između snoviđenja i budnosti,
Između jave i usnulosti.

Tako i hodam,
Od rođenja
Kao da ne dotičem tlo,
Kao da ne vidim gravitaciju,
Već samo Sunce koje vijori u svakom.

Stvorena da osećajem znam.

Sada verujem, da znam
Da će sve svetlosti uneti novi život
U čovečanstvo.

Daleka…
Tamo gde zastaje dah,
Gde počinje pauza,
Gde ostaje tišina.

 

DEVOJKA PO IMENU FLORJAN

Dramska pesma
Lica:
Florjan i hor

Pun je mesec, devojka po imenu Florjan izlazi na pozornicu umotana u zvezde sa cvetom u kosi.
Hor već uveliko stoji na sceni sa druge strane, u sredini je mesec.

Devojka po imenu Florjan reče:

– Kada sa sobom ostanem
nebo postaje plavlje.

Hor:
– A dani?

Florjan:
– A dani
živi izleti mašte
u purpurnim tokovima
Moje svesti.

Florjan tužno uzvikne:
– Teško je!

Hor dramatično vikne:
– Veoma je teško!

Florjan tužno uzvikne:
– Teško je!

– Objasniti svetu ovome
Spoznat svet pre rođenja.

Život moj je
davno ostvareni san.

Hor je iznenađeno upita:
– A nebo?

Florjan odgovara:
– A nebo granica sa koje svakodnevno silazim na zemlju.

Hor uplašeno uzvikne:
– Teško je!

Devojka po imenu Florjan dramatično vikne:
– Veoma je teško!

Hor uplašeno uzvikne:
– Teško je!

Florjan:
– Objasniti svetu ovome ostvareni duh pre rođenja.

Hor je zabrinuto upita:
– I već viđen raj?

Devojka po imenu Florjan smireno izgovori:

– I već viđen raj
koji je ponovo
Potrebno spustiti na zemlju.

Marijana Jakobac

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.