Marko Stanojevic – pesme

DODIR

Ti poznaješ moje iščeznuće
i rasutost što je sakuplja plač
u suze što govore
da sam samo zrenje u svetlosti
koja mi katkad obasipa kožu
kao kiša koja daje sve od sebe
da nakvasi koren stabla
jer ako je po Tvojoj volji
onda Ljubav preobražava
krv da bi srce na nebu
množilo otkucaje
od kojih na zemlji raste
nežnost, ne u plod što je
puki zalogaj slutnje
već u dodir po kome znaš
Oživeće mrtvi

 

TVOREVINA LJUBAVI

Ja umirem u trenucima
kada odvojen od neba
padam u tkanje straha
u besmisao što dodiruje kožu
kao vetar poznat po zvuku
što škripi
i ugrizu što ostavlja ranu
po kojoj znaš da je smrt
opipljiva i živa
kao kiša što pada na grad
i otima mu smisao rođen
u svetlosti
u suncu što svakog dana
otkriva svet
koji živi sa nadom da je mrak
prolazan i koji ispoveda veru
koja kaže:

Ti si tvorevina ljubavi
preživećeš ako voliš…

 

REČI LJUBAVI

Rodili su se u nebu sasvim celi
u telu i krvi
oni što su spoznali moju glad
reči su srca

Reči su Ljubavi što te krštava
ljubavlju u ime ljubavi Najveće
u ime krsta koji nosiš
i na kome traješ
kada bol zaposedne tkivo i kost
i kada čekaš u molitvenom zovu
da se izlije nevidljivost što
isceljuje pukotine čiji su zidovi
svi od straha i malovernih zvukova
što prizivaju pad

Al’ vreme je tkano tako da ga čine
iskutva koja su samo neophodnost
da se biće približi svetlosti
potpuno
nalik biljkama što ih hrani
sunčev zrak

Na kraju sve postaje prolaznost
i ne preostaje ništa, osim te guste
tišine u kojoj osećaš živu večnost
što doziva srž
koja čezne da u besmrtnosti ostvari
sopstvo i suza koju pitaš:

jesi li ti ovo Gospode
ili reč tvoja u meni raste
dajući mu uvek iznova
vodu i so…

Marko Stanojević

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.