RASPUĆA NEVENE DANILOVIĆ
(Sonja Atanasijević: Spavaj, zveri moja, Blum izdavaštvo, 2020)
Nakon romana Oni su ostali (1995), Crveni krug (1997), Bekstvo iz akvarijuma (2003), Narandže za Božanu (2004), Ko je ubio Alfija (2009), Vazdušni ljudi (2013), Velika laž (2016) i zbirke priče Krilata tuga (2005), književnica Sonja Atanasijević objavila je novu knjigu intrigantnog naslova Spavaj, zveri moja koja, na prvi pogled, makar asocijativno, može da se dovede u kulturološku vezu sa Keri Bredšo, spisateljicom popularne serije Seks i grad. Ko je Zver u romanu kojoj se obraća spisateljica? Da li je to moćan muškarac sa mekim srcem kao u pomenutoj seriji ili bajci? Ovo je tek jedno od prvih pitanja koje čitaoci postavljaju pre nego što zavire u svet ovog romana. A onda se susreću sa naratorima, jer ovo je „roman u tri glasa“: Nevenom, „koja je potrošila svoj život pre vremena“, Jovanom, „koja nije živa“ i Posmatračem, „sa plafona – budno oko kamere obdareno zavidnom veštačkom inteligencijom“.
Šta povezuje Nevenu i Jovanu, jednu živu i jednu mrtvu ženu? Ko je Posmatrač sa plafona, metafora budnog oka ili Boga? „U stanu Nevene Danilović trenutno je prilično mračno, što ne treba shvatiti kao primedbu, jer mi odlično vidimo i u potpunoj tami.“ – ovom rečenicom Posmatrača počinje ovaj vanredni roman. Iz pozicije odozgo, mi ćemo „gledati“ nadalje šta Nevena radi u svom stanu. Pored nje i radijatora, dva grejna tela, tu je i medved Voja na krevetu. Mesec je novembar, godina 2027. U trenutku kada počinje knjiga, Nevena je „žena koja je potrošila svoj život sa 55 godina“.
Futuristički elementi i prisustvo ženskih subjekata, razvoj odnosa dve prijateljice, porodični odnosi – odnos sestara, majka-ćerka, otac-ćerka, žena-muškarac – u svetskom rangu pripadaju Manuelu Puigu i njegovom Anđeoskom pubisu. Atanasijević je napravila skok u romanu do visine ovog argentinskog autora, čitaocima našeg jezičkog područja donoseći nešto što je sama srž ovog podneblja, ali i što je univerzalno arhetipski vezano za svako ljudsko biće. Potrošačko društvo odvelo je dve milijarde ljudi u neurozu, Nevena sada ždere samu sebe, ima idealne uslove za to: sama je, bez posla, ne brine se ni o kome, sve koje voli ili su na nebu ili na skajpu. Nevena će suprotno vremenu u kome se nalazi, krenuti u prošlost:
„Sećanje je živa materija, neće ni s njim biti lako. Kad god prodiremo u prošlost, odnosno, u našu predstavu o njoj, oduzimamo joj malo nevinosti, makar ušli lako i nežno poput daška vetra. Nešto se pomeri s mesta i nikada se tu i ne vrati. A mi smo korak dalje od istine i korak bliže smrti. Neka sećanja svesno neću dirati, makar se to zvalo i neiskrenost – prema sebi. Nisu potisnuta, naprotiv, vrlo su živa i vruća, ali u njih, ovoga puta, neću zalaziti. Najmanje što mi sada treba jeste grebanje po savesti.
Moje detinjstvo je bilo scena. Ništa mi nije nedostajalo, ali imala sam neki osećaj izmeštenosti iz stvarnosti – koji mi je, doduše, pristigao kada sam upoznala Jovanu.“
Ovaj osećaj izmeštenosti iz stvarnosti još iz detinjstva kada je motivisan poznanstvom i prijateljstvom sa Jovanom, takođe je motivacija i odgovor na pitanje zašto je Nevena pustila Oko u svoju stvarnost. Jovana je duhovni oponent Neveni, referent njenog tela i duha. Nevena je glumica, Jovana je gledalac. Nevenine uloge „se menjaju, ona ostaje ista“. Nevena je pred njom „čarobnjak, ludakinja, veštica, princeza, kraljica, Crvenkapa, Snežana, zver i besan pas“… Nevena je stalno na sceni i otuda jedan snažan doprinos kamernom i izmeštenom fokusu posmatranja u ovom romanu. Pored ove dve žene, tu su i likovi Nevenine sestre Gage i ćerke Tare kao i vanredno oslikan lik Zorke, žene sa sela, sluškinje u gradu. U kolopletu spoja urbanog i ruralnog, otadžbinskog i egzila, zdravlja i bolesti, prošlosti i budućnosti, braka i preljube, nižu se scene romana Spavaj, zveri moja, kao na filmskom platnu ili još bolje na pozorišnim daskama gde će se monodrama u tri glasa razvijati radi razrešenja raspuća na kojima se našla Nevena Danilović. Lik Nevene čijoj karakterizaciji doprinose svi ostali likovi žena i muškaraca, izgrađen je temeljno, snažno, precizno, toliko da ostaje u sećanju nakon čitanja knjige poput velikih likova svetske književnosti koji se pamte.
Ironizacija stvarnosti i muškosti dolazi sa medvedom Vojom koji živi u ljubavi sa Nevenom. Nevena, dok je Jovana kao „čista svest“ na nebu, prolazi kroz duhovno čistilište, da bi na povratku iz prošlosti zakucalo srce njenog budućeg potomstva i materinstva ćerke. Nevena će uspavati zver u sebi i raspevana razrešiti kojim putem nastavlja. Voja, projekcija Zveri, će završiti iza plakara. Na kraju ovog romana, Nevena Danilović je srećna žena.
Sonja Atanasijević donela je jedan vanredan ženski roman u našu književnost osvetljavajući društvene teme vremena u kojem smo živeli i u kojem živimo, ali i smeštajući u te teme ono suštinski važno i bitno – život malog čoveka, njegove porodice, unutrašnje biće žene. Knjiga Spavaj, zveri moja u celosti je posvećena ženskoj subkulturi i predstavlja izuzetan postmodernistički doprinos srpskom savremenom romanu. Atanasijević je književnica koja nastavlja liniju naših ženskih glasova u romanesknoj prozi i postiže izuzetne rezultate. Spavaj, zveri moja je odlična prilika za čitanje i očitavanje jednog kulturnog fenomena, ali i poziv da se upoznamo i sa ranijim delima ove književnice koja ima mnogo toga da nam kaže, a ono najvažnije je da sa prošlošću treba raskrstiti i krenuti novim putem.