Milica Milenković: TUĐIM GLASOM IZGOVORENE REČI

(Kaja Pančić Milenković: LICA LJUBAVI, NKC, Niš, 2021)

Zbirka pesama Lica ljubavi koja je naslov ponela po pesmi „Nova lica ljubavi“, ali i stihu: „Sa još jednim nepoznatim licem ljubavi/ ponovo sam sama“, inicira poziciju usamljenog lirskog subjekta u odnosu na okruženost licima ljubavi. U prvoj pesmi, koja otvara zbirku „Ja ne rastem iz prolećnog jutra“ muškim glasom predstavljena nam je potencijalna draga koja mu je „pola srca i praznu dušu ostala dužna“. Unutar središnjeg dela knjige koji takođe ima svoj naslov „Između istine i straha“ spoznaćemo i lirsko mi koje voli „topeći Demostenov kamen u ustima/ ćuteći kao duh vazduha u vakuumu“ da bi se već u nekoj narednoj pesmi ona zapitala: „Da li sam svojim ćutanjem hranila/ sjaj prašine ispod tvojih stopala/ boju paučine na zidovima soba/ iz kojih si izlazio kao poslednja/ sunčeva svetlost,/ nada zadocnelog cveta da će postati plod“. Ćutanje je dominantan motiv u ovoj knjizi u kojoj se „ona telom oslanja/ o njegovo ćutanje, ćuti i korača“, u kojoj: „Od tolikih ljubavi na ovom svetu/ samo mi ćutimo“, u kojoj je baš on nestao u divljim rečima, a ona u teškom ćutanju.
Njih dvoje ćutanje kao hladna koža pokriva „dok zaleđene reči odzvanjaju u ponoru“… Reči su sakrivene u ljušturi puža i jajeta, da ne polete, da se ne pokrenu; od neizgovorenih pak ponovo će „učiti ćutanje“. Kućica puža i ljuspa jajeta začas se premetnu u kožu žene:

„Sada si ceo
ispod moje kože.

Nosim te
u koži kao svoje telo,
i ćutim
kao da se ništa ne dešava.“

 

Kao dva ljubavnika, a zapravo dve najveće suprotnosti, reči i ćutanje, premeću se kroz sve pesme zbirke, spajaju i rastavljaju, u nekakvom samo pesnikinji znanom, a nama vidljivom, svom mapiranju koje priziva osećaj za melodiju, za glas i pauzu, pa onda ponovno utihnuće do izgužvanog jezika koji bi jasno da izgovori istinu dok „umesto usana govore oči“, jer duša je puna zlatnih oblaka reči. Neme pesme sleću u njegovo krilo, njegovo lice i njen glas čine dane, a pesnikinja otkriva da verovala je da „ljubav ima jedino lice:/ on i ona do groba, u dobru i zlu“ no nova lica ljubavi postala su saučesnici i saputnici do poslednje stanice, ona koja imaju i svoje glasove: „Ja sam tuđim glasom/ izgovorila svoje reči“, ali i: „Ja sam između reči/ koje izgovaraš/ i tišine/ u kojoj spava tvoj glas/ pronašla pesmu.“

„Kad progovore usne koje ljube/ san postaje predeo“, ali suprotno tome njegove reči „kao ledenice vise u vazduhu“, maska zajedničkog ćutanja obavija sve, „tišina zjapi/ između lica“, ili „reči-maslačci“ lete između njih… I ljubav je ta koja ćuti, ali na kraju dugog ćutanja sledi leto, dolazi kao posle duge jeseni – „kao početak nemuštog govora umesto sunca“. Iako i u poslednjoj pesmi „Samulovi vojnici“ pesnikinja prikazuje nevidljivu zajedničku kuću u koju on i ona ulaze, gde „neguju neme reči kao sobno cveće“, sintagmom „neme reči“ dala je konačno spajanje tišine i glasa, nemuštog i govora, ćutanja i reči!

Lica ljubavi, kako i sam naslov označava, imaju više slojeva i više dominantnih motivskih okvira kroz koja mogu biti protumačena (tišina, vreme, priroda, lice, reči, ikona) što je sjajno zapazio recenzent Milan Gromović, a mi ćemo dodati i ljubav kao osnovu svega analognu nemuštom govoru koji zaista može da nadomesti sunce i sve čovekove tišine.

Pesnikinja Kaja Pančić Milenković kroz Lica ljubavi prikazuje dramu ljubavnika i partnera, zajednički život, mimoliženje, spajanje i rastanak i na taj način je savremenim poetskim izrazom dotakla univerzalne teme donoseći pred čitaoce jednu koherentnu pesničku celinu u čijim stihovima će svako pronaći sebe i neko od svojih lica ljubavi.

Milica Milenković

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *