Oko nas je Miroslav Matić – narodni guslar i još mnogo toga.
Miroslav Matić, kao da ne živi u 21. veku. Gusle, frule, narodna nošnja i putovanja. Kao nekada Filip Višnjić ili drugi narodni pevači, putuje po Srbiji i kazuje narodne pesme. Na tom putu prenosi narodne mudrosti, a i svedoči o značaju tradicionalnih vrednosti, i skoro da ne postoji čovek koji ne zastane dok Miroslav peva o čojstvu i junaštvu, ali i o kukolju međ’ žitom našeg naroda.
Miroslav Matić je rođen pre nešto više od 80 godina u Trbosilju podno planine Cer. Po priči svoga dede, četiri brata Matića su se, trbuhom za kruhom, doselila iz Hercegovine. Četiri brata sa dva vola blizanca krenulo je put Srbije. Volovska kola su se, od tereta, puta i trošnosti, po priči Miroslavljevog dede, raspala podno planine Cer, i njih četvorica su se raselila u četiri okolna sela. Čukundeda Miroslavovog dede se naselio u Trbosilje gde su i danas Matići poznata porodica.
Miroslav je kao petogodišnji dečak učio da svira frulu, a uvek su ga privlačile gusle koje je svirao njegov stric. Kasnije je i sam počeo svirati gusle, a od strica je u nasledstvo dobio upravo ovaj instrument. Miroslav Matić ne krije da je ceo život živeo skromno, naprotiv, on za sebe kaže da je sluginog sluge sin i rado govori o tome koliko je nekada narod truda ulagao za vrlo malo koristi i dobiti. Često se ta dobit ogledala u šansi za preživljavanjem, ali, to nikada nije nije narušavalo duševni mir niti obeshrabrivalo ljude.
Pominje kako je od svog sela kao dečak, do Šapca vozio kubik drva da bi ga zamenio za 13 kilograma kukuruza, da bi preživeli. I kako je kao mali dečak bio sluga godinu dana kod jedne porodice kako bi zaradio jedno prase. Nekad je radost bila imati i toplu pogaču.
Često je kao dečak bosonog prelazio planinu Cer obavljajući raznorazne poslove i slušajući savete svoga dede. Deda je bio čestit čovek, iako su mu komunisti oduzeli 86 hektara zemlje, on je vredno radio i u siromaštvu poučavao potomke da se u svakoj nevolji mora očuvati obraz i zavetovao je Miroslava da ostane u njihovom selu i da stekne nešto.
Miroslav je poslušao dedu, ostao je u selu, i iako je život donosio teške trenutke, nikada nije poklekao, radio je vredno i pevao. Kad god je imao slobodnog vremena, družio se sa starim ljudima i pamtio pesme i priče. Tako je nakon nekog vremena počeo i sam da obilazi vašare i veća zbivanja i tamo kazuje pesme uz gusle. I kada se oženi nije prestao. Stekao je imovinu, ostao u selu, sa svojom ženom izrodio dva sina koja nisu imala razumevanja za njegovu potrebu da kazuje pesme.
Pesma i predanje je za Miroslava Matića na prvom mestu. Iako ističe da ga su ga se mnogi rođaci odreklii govoreći mu da je sramota za porodicu i nazivajući ga prosjakom, Miroslav se, sa hrišćanskim smirenjem i poštovanjem njihove slobodne volje, ne ljuti na njih, nego nastavlja da peva. Često putuje i nije mu boravak u svakom gradu prijatan, ali ga to ne plaši. Često je bio i žrtva nasilja od strane delinkvenata, međutim, on veruje da je njegova misija da prenosi narodne pesme i svedoči o tradicionalnim vrednostima, ma koliko se moderan čovek tome opirao.
Uprkos tome što ima samo četiri razreda osnovne škole, Miroslav je izuzetno elokventan i mudar čovek sa kojim je zadovoljstvo razgovarati.
