Poznat književnik, aforističar i novinar Bojan Ljubenović objavio je skoro 20 knjiga među kojima je i bestseler „Pisma iz Srbije”. Na listama najčitanijih knjiga za decu je njegov nov roman „Tajne dedinog kofera“ koji je bio najprodavanija knjiga na Sajmu knjiga u Beogradu, a ovih dana se promoviše širom Srbije. Za nedelju dana iz štampe mu izlazi nova knjiga „Srbin kojekude“.
„Tajne dedinog kofera“ je topla, duhovita i poučna knjiga o dečaku Ognjenu koji zbog spleta životnih okolnosti umesto na moru, raspust provodi u dedinom selu, gde upoznaje nove drugare, a rešenje za to kako da ga oni prihvate u svoje društvo, nalazi u starom koferu svog dede. Bila je najprodavanija knjiga na Sajmu knjiga u Beogradu u domenu dela namenjenih deci.
Taj roman ima, kao i svaka druga moja knjiga, humor, koji je meni jako važan i prožeta je nekim vrednostima koje stalno ponavljam, a to su ljubav i prijateljstvo, sreća, solidarnost itd. Dečak iz Beograda, Beograđanin završava školsku godinu, to je jedna imućna porodica koje svoje dete svake godine godine vodi na neke, kako se to danas kaže destinacije, idu na more, on je odličan đak, međutim na kraju te školske godine on prvi put ne može da ode na more jer je roditeljska firma upada u finansijske teškoće i oni ga šalju da provede letnji raspust su jedno selo Jabukovo negde na planini u Srbiji, kod bake i deke gde on skoro da nikada nije ni bio. Bio je vrlo kratko na dan, dva ali nikada čitav raspust. Naravno, on je užasnut zbog te činjenice, to mu se ne dopada, njemu se ide negde na more, selo je za njega strani pojam. Dolazi tamo ali ga čekaju neki dečaci i devojčice iz tog sela koji takođe nisu oduševljeni njegovim dolaskom dečaka iz velikog grada, to je jednom nepoznavanje jednih drugih dolazi do nekog početnog animoziteta, on ima tamo jednu vrlo snažnu figuru, svog dedu o kome gotovo da ništa ne zna. Deca iz sela da bi ga primila u svoje društvo počinju da mu postavljaju razne zadatke koje on sa većom ili manjom mukom treba da ispuni da bi postao deo tog tog društva. To mu baš ne ide najbolje na početku, a onda on jednog dana, u jednom kredencu nalazi jedan stari dedin kofer koji želi da baci, ipak ga otvara i unutra nalazi neke sasvim obične stvari jednu lulu, jedan zub, jedan perorez itd. Ispostavlja se da svaki predmet koji deda čuva u tom koferu ima neku priču iza sebe, vrlo zanimljivu priču iz dedinog života. Otkrivajući tajne tih predmeta otkriva i biografiju svog dede koja je vrlo interesantna, bogata, deda je zaista bio avanturista. Njemu ti dedini saveti, dedine priče pomažu da reši jedan po jedan uslovno rečeno zadatak koji mu ta dece iz sela postaviljaju da bi postao njihov drug. Očigledno se ta knjiga deci dopala i danas je na Laguninoj top-listi najprodavanijih knjiga iako je izašla, ima već godinu dana.
Ima mnogo tema vezanih za ovu knjigu o kojima možemo da pričamo. Rekli ste u jednom razgovoru da pišete kao „old skul” stara škola, po starinski. Dakle ovo je klasična pripovdena forma romana. Roman ste napisali kao svojevrstan omaž Branku Ćopiću?
Knjigu sam posvetio, to ste dobro dobro primetili, Branku Ćopiću i pisana je u ćopićevskom stilu, želeo sam da se nekako odužimo tom veliku piscu za neko srećno detinjstvo koje smo imali. Svi smo čitali „Orlovi rano lete”, onda mi se učinilo da je red da se na neki način ja lično zbog svog detinjstva odužim tom čoveku pisana je na takav način da podseća malo na neki ćopićevski stil. Čak i u romanu lik, dečak iz Beograda pronalazi neku staru knjigu u ormaru kod dede, to je upravo knjiga „Orlovi rano lete”, on je čita prvi put i oduševljen je, tako da sam spojio to sve zajedno. Očigledno da se da ta knjiga dopala deci na moju veliku radost. Nisam bio siguran hoće li je deca starijeg uzrasta uopšte uzeti u ruke, pogotovo što je to knjiga koja ima crno-bele ilustracije, mnogo teksta, nije onako razvodnjena nekim stripovima što je danas moderno nego prosto jedna knjiga kako se nekad pisala. Sve što pišem to je neka vrsta old skul, ne umem, ne želim da pišem o nekim savremenim junacima, nisam protiv toga, ali nisam taj čovek.
Da progovorimo i o nagradama. Od kako ste se pojavili na satiričkoj sceni nekadašnje Jugoslavije, do sad dobili ste sve nagrade koje postoje za aforizam i u domenu satire. Da spomenemo samo neke: „Mladi jež” za najboljeg mladog satiričara Jugoslavije, više puta nagrada za najbolju kratku priču i za aforizme na Šabačkoj čivijadi, „Vladimir Bulatović VIB” nagrada Politike za doprinos srpskoj satiri, „Jovan Hadži Kostić” nagrada Večernjih novosti za novinsku satiru, dva puta nagradu Udruženja književnika Srbije „Radoje Domanović”, Zlatna kaciga Kruševac i druge. Svaka čast, čestitke!
Malo mi je neprijatno da pričam o tome. Nisam od onih koji kažu da im nagrade ništa ne znače, meni je svaka nagrada značila. To je neka potvrda da neko čita to što pišete, da se nekom to dopada, da neko vrednuje ta rad. Pomenuo bih, pored tih nagrada koje ste Vi naveli i više nagrada na Festivalu u Pljevljima, Crna Gora, prvu nagradu za dečje aforizme „Letnji erski kabare”, Čajetina; „Dragiša Kašiković” za satirično stvaralaštvo, „Zlatna značka” 2018. Kulturno-prosvetne zajednice Srbije… Većinu tih nagrada i za satiričnu književnost i za dečju književnost dobio sam rano, sve neke najvažnije nagrade za satiru već sam dobio u našoj zemlji, ne znam koju bih još nagradu mogao da dobijem.
Što se tiče dela za decu, trostruki ste dobitnik nagrade „Dositejevo pero”.
Nagradu „Dositejevo pero” dobio sam prošle godine za knjigu „Baksuz Srećko i njegove nevolje“, koju je objavila čačanska „Pčelica” i to je jedna od najomiljenijih dečjih knjiga u Srbiji. Glavni junak knjige „Baksuz Srećko i njegove nevolje“ je dečak Srećko i on je ubeđen da je najveći baksuz na svetu, ali da li je baš tako, otkriće. Avanture u koje vrlo često upada daju odgovor na ovo pitanje. O toj nagradi odlučuje žiri sastavljen od oko 200 đaka beogradskih osnovnih škola, najobjektivnijeg žiri na svetu. Prethodne dve nagrade „Dositejevo pero” dobio sam za knjige „Luna, mala teniserka” i „Avanture u šumskoj školi”. U oblasti književnosti za decu ima nagrada koje nisam dobio i ne znam da li ću dobiti. Svi mi roditelji, pisci, zatim učitelji, bibliotekari radimo zajedno na podsticanju interesovanja dece da čitaju knjige.
Nagrade su obično podstrek ali i odgovornost.
Nekoliko sam puta ponavljao tu jednu priču da ljudi treba da znaju da je pisanje dosta usamljenički posao. Kad radite u nekom kolektivu gde ima troje, četvoro ljudi, dođu ujutru, pa se druže, svađaju, mire, idu negde zajedno, zajedno rade, razmenjuju ideje. Kad pišete knjigu vi se zatvorite u neku sobu, stavite laptop u krilo i to je sve, stvarate nešto za šta nemate pojma da li će u stvari da bude na kraju dobro, da li će nekom da se dopada. Kad radite bilo koji drugi posao, nešto pravite, u nekoj firmi znate da će to biti dobro kao i prethodnih nekoliko hiljada takvih proizvoda, da će imati ista svojstva da će se koristiti u iste namene itd, ali kad pišete knjigu, prvo sami ste, drugo uložite ogroman trud šest meseci, godinu dana, dve godine u to, a na kraju niste sigurni da li je to dobro, da li će to nekom da se dopadne i da li će na kraju da se nekako to sve isplati kroz novac ili kroz neka druga priznanja. Potom, kad vi to sve završite i izađete iz tog mukotrpnog i teškog posla i kada prov izdavačka kuća prihvati da to objavi i to je jako važno i onda na kraju kada čitaoci tu knjigu zavole, što je najvažnije, nakog svega toga dođe poneka nagrada koja bude vetar u leđa. Tako da, ako je nešto ovako dobro prošlo, mislim da se ponovo zatvorim u onu pećinu i možda stvorim još nešto što što se ljudima dopada. Nagrade su lepe, ali ne treba čovek da ih shvati ni suviše ozbiljno, ni suviše neozbiljno, nego negde na sredini upravo kao taj vetar u leđa.
Da predstavimo Vaše celokupno stvaralaštvo i sami ste već rekli da ste bavili aforizmom na početku karijere i danas pišete, urednik ste rubrike „TRN” (Tako Reći Nezvanično) u „Večernjim novostima”. Objavili ste više romana, knjiga priča za sve uzraste čitalaca, dosta Vaših naslova je na listama najprodavanijih.
Kao autor sarađujem sa izdavačkim kućama „Laguna“ i „Pčelica“. Novinarstvom sam počeo da se bavim 1998. godine u „Beogradskim novinama“, gde sa, objavio i svoje prve aforizme. Od 1998. do 2010. godine radio sam kao novinar u Službi za informisanje Skupštine grada Beograda. Istovremeno sam sarađivao sa brojnim novinama i časopisima. Danas radim kao urednik strane humora i urednika rubrike Tako Reći Nezvanično – TRN. Aforizmom se bavim svakodnevno već 13 godina to je moja svakodnevnic,a da se našalim moja radost i muka. Što se tiče ostalih vidova književnosti, nedavno su mi neki ljudi iz marketinga koji se bave mnome rekli da im je teško da me profilišu da li kao pisca za odrasle ili pisca za decu, to je sad njihov deo posla. Ja se ozbiljno posvećujem i jednom i drugom delu publike.
Uspeli ste da uskladite novinarstvo i pisanje, čak i aforizam je recimo kao žanr negde izmežu novinarskog i književnog žanra.
Imaju dve vrste aforizama, vanvremenski koji dobro stoji svakoj vlasti, svakoj društvenoj situaciji i on je aktuelan još od 1970. kada je aforizam ovde počeo da se piše malo više i dan danas i mogu da se čitaju i za pet godina, i za deset, i za davdeset. Imate aforizme koje su pisani na aktuelne teme, što vrlo često traži dnevno novinarstvo, traju jedan ili dva dana i to je njihova upotrebna vrednost, ljudi će razumeti, nasmejati se i već posle nekoliko dana, posle mesec dana, dva više niko ne zna o čemu se tu radilo, šta ste vi hteli da kažete, ali to je sudbina čitavog novinarstva. Novine traju jedan dan a već u sledećem broju, sutradan niko ne obraća pažnju na ono što je bilo juče, možete da napišite najlepšu reportažu na svetu tapšaće vas po ramenu jedan dan, dva i posle toga idemo dalje, događaji vas potiskuju, tako je i sa aforizmima. Oni jesu deo novina kao što je to karikatura itd, ali dobri aforizmi su vrlo ozbiljna književna vrsta i neskromno vrlo često kažem da su srpske aforizmi bolji deo čitave srpske književnosti, imamo zaista sijaset sjajnih autora, mnogi nisu više živi ali su ostale njihove knjige i s obzirom da imam solidan uvid u evropsku produkciju aforizama mislim da smo mi u evropskom vrhu što se tiče pisanja.
Ono što je retkost vezana za Vas je i to što aforizme za decu ne piše mnogo ljudi.
Aforizmi za decu su meni bili interesantna forma, da to sam počeo jer pre nego što sam napisao knjigu bila su bukvalno dva pisca aforizama za decu ali to mi se nije dopalo, zato što to nisu bili aforizmi za decu, to što su oni radili su bili aforizmi za odrasle, a tema su deca, dakle napisani o deci. To su aforizmi o deci koje čitaju i kojima se smeju odrasli i onda sam pokušao da napravim knjigu koja će biti u stvari koliko-toliko deci zanimljiva i kroz koju će deca da malo razumeju šta je to aforizam. Tako je počelo, posle sam počeo da i pišem romane za decu.
Vaši romani za sve uzraste su na listama bestselera. Vaš roman „Pisma iz Srbije” je veoma čitan. Evo recimo jednog citata iz njega: „Pitajte Srbina o bilo čemu i on će vam odgovoriti kô iz topa. Reći da nešto ne znate ili da o nekoj temi niste dovoljno informisani ovde se smatra vrhunskom sramotom, pa se zato svi toga čuvaju kao žive vatre. Ovde ne možete naći dovoljno neobrazovanog čoveka da bi vam na neko pitanje uskratio odgovor.” Kroz celokupno Vaše stvaralaštvo veoma je bitan smeh, čini mi se.
Mislim da sam književnoj javnosti u Srbiji postao poznat po knjizi „Pisma iz Srbije” i dan danas je to među najprodavanijim knjigama i po kojoj se igra pozorišna predstava kod nas i u Evropi. Mislim da je to sigurno najprodavanija satirična knjiga kod nas. Tu je i „Srbijo, Bog ti pomogo” to su satirični epistolarni romani, pravi klasičan roman je „Da je bolje, ne bi valjalo”, ali u svim tim romanima malopre sam rekao, provejava smeh i mislim da je on jako važan. Knjiga satiričnih priča „Ništa nije smešno” takođe je prošle godine veoma dobro dočekana od strane publike iako vlada neko mišljenje da taj žanr nije omiljen. Možda sam hiljadu puta rekao da je neka moja misija u književnosti da nasmejem čitaoca jer mislim da, pogotovo naš čovek ovde, ima dovoljno razloga i za tugu i za bes sa hiljadu strana su ga skolile razne životne nedaće, onda sam rekao hajde da tog nesrećnog čoveka malo razveselim. U svim mojim knjigama provejava doza humora, negde više negde manje, naravno uz satiru kao neki moj osnovni pravac kojim s ebavim već godinama ali prosto ne mogu da napišem knjigu u kojoj nema humora, niti za decu, niti za odrasle, mislim da te jako važno. Stalno mi se čitaoci javljaju sa tom jednom rečenicom: Ulepšali ste nam dan. To je meni najveća nagrada bilo je tu raznih slučajeva, ponekad baš jako emotivnih. Volim humor, pa zato i pišem da i druge nasmejem. Na neki način prikupljate to što što se celog života nekako slivalo u taj hard disk koji se zove mozak pa odatle to emitujete dalje.
Za nekih 15 dana treba da izađe iz štampe i Vaša nova knjiga u „Laguni“ pod nazivom „Srbin kojekude“. O čemu je u ovoj knjizi reč?
To je knjiga o mojim nekim zabeleškama, malo mi je problem kako da je profilišem, da objasnim ljudima o čemu se radi, to je prosto jedna knjiga koja bi trebalo ljudi da nasmeje, to je njena misija, čini mi se. Neka vrsta duhovitog, satiričnog putopisa. Ima duhovitih zabeleški iz Njujorka gde sam boravo zbog posla dva puta, ali i iz Beograda, sa raznih strana, nekih mojih zapažanja, pa će ljudi imati ako ništa drugo, kad krenete na more stavite tu knjigu u ranac ili torbu za plažu, čitaćete na plaži, mislim da će vam biti lepo.
U vreme drupštvenih mreža koliko se uloga pisca i umetnosti uopšte, književnosti promenila?
Umetnost je ostala ista, ali se promenio umetnički izraz zato što sada imate brzo, gotovo trenutno reakciju čitalaca na ono što je napisao. Na primer istog momenta kad je izašao roman „Da je bolje, ne bi valjalo”,u prva tri dana imao sam na stotine komentara, u prvih godinu dana više od stotinu fotografija koje su poslali ljudi iz Moskve, Njujorka, sa Floride, iz Arapskih Emirata, nema dela sveta odakle mi neko nije poslao sliku knjigu na odmoru, letovanju, uz to idu i komentari na moju sreću uglavnom su bili pozitivni. Sada ste u mnogo boljem, bližem kontaktu sa čitaocima nego ranije. Samo što su na mrežama svi hvaljeni, razlike izmežu dobrog i lošeg aforističara se brišu, sve ima svoje dobre i loše strane.
Razgovarala Slađana Milenković