*
Ronim na dah
u bezvazdušnom prostoru
ti si obmana
mnogih
a blagotvoran lek
malobrojnih
ne valja
kada varalica
da reč
poštenom u sebi
pa očajnička
potreba za tobom
nudi prividno
i jadno rešenje
ovo je
savršena nesreća
bez mesta zločina
i zašto si skamenjen
sada
kada te gledam
nakon
Bog zna koliko
zašto si
nem
ojađen
pokajnički nastrojen
ronim na dah
u bezvazdušnom prostoru
dok u vazduhu lepršaju
napamet
naučene reči
kako ti je
žao
teško
jasno
kako ti je
ma sve ti je
i ništa ti je
i toliko ti je
ma kako
da nije
nosim na leđima
i sebe
i tebe
i ovo breme
tvog pokajanja
žao mi je
mene
do tebe mi
nije stalo
ni toliko
da uzmem dah
u ovom
bezvazdušnom prostoru
da bih preživela
i glavu izbavila
i pluća spasila
i srce prokrvila
ronim na dah
u tvojoj krvi
u kojoj
olovo gospodari
i pelin peče
i kako ti je
i zar ti nije
pomalo strašno
što u meni tražiš
malo vazduha
preko puta tebe
mrtvac diše
opasno je
kada ubica
da reč
pokajniku u sebi
ja sam
na sreću
preživela tvoj stroj
zato što sam
naučila
sa tobom
da ronim na dah
u bezvazdušnom prostoru
i sačuvam
još dah preko
za slučaj
da me bez kiseonika
ostaviš
jer veštačko disanje
i tvoji dlanovi
na mojim plućima
raspršili bi me
gore
od disanja
u ovom
mrtvom
i teškom
bezvazdušnom prostoru.
*
Koga bi spasio
da sve gori
urušava se
i spaljuje do temelja
koga bi
i zašto izbavio
a zbog koga bi
pobegao
pitala sam te
i ništa nisi rekao
koliko hrabrosti
treba
za ćutanje
ako mi
gori pod tabanima
ti si sazdan
za lične požare
i neka lična spasenja
ti spališ
sam sebe na lomači
da bi se proslavio
i ostao zapamćen
a voleće te
istorija
i slaviće te potomci
jer takvi kao ti
menjaju
veru
kožu
krv
da bi sačuvali sebe
i tada je gorelo
i peklo
i bolelo
kada sam te pitala
a šta
ako
ostane pepeo
od svega
i samo si
ćutao
ćutao
ćutao
i tako je
gorelo
gorelo
gorelo
i sakrio si se
u utrobu
a tražila sam te
na jeziku
i ostao si u jednjaku
a mislila sam
da sam te svarila
i stenjao si
i zapomagao
i ćutao
i najednom
nestao
kako se
sada
posle svega
osećaš
kao žrtva
sopstvenog požara?
*
Htela sam
da nestanem
u zemlju da propadnem
da te nazovem
ili se pojavim
i sručim sve
što sam imala
i godinama taložila
sakupljala u sebe
varila
i iznova rađala
da ti saspem u lice
iako bi kukavički
na pola
zalupio vratima
prekinuo vezu
jer ništa nas
žive ne zakopa
poput ličnih ubeđenja
htela sam da utonem
da potonem
u nekom
dubokom okeanu
ili samo
plivam na leđima
u Atlantiku
i ne čujem
i ne vidim
i ne osećam
i ne mislim
jer svi znaju
jer svi umeju
jer svi savetuju
jer svi sve
a niko ništa
htela sam
da ti kažem
da sam zbog tebe
menjala poentu
upisivala nemoguće
bila u ratu
sa svetom
i sobom
sa razumom
racijom
pameću
i smislenošću
da sam izašla
iz svega
kao invalid
a nikada zdravija
samo sam htela
da dišem
da dišem
da dišem
da dišem
da te izdahnem
i niz vetar pustim
i pre nego što sam
nestala
i u zemlju propala
shvatila sam
da sam
dovoljno potonula
i u duboku zemlju se
odavno zakopala
i samo sam počela
da dišem
da dišem
da dišem
da dišem.