Nađa Parandilović – pesme

  • VIDI KAKO

Vidi kako blago truli
Meki bog shvatanja
Silazi u polje pustio je stomak
Isprobani sinovi šapnu „filozof”
Devetsto dvadeset osam dana
Vodio je zdrav život ali to nije dovoljno

Nije
Atletika upala sluznice u šupljom stomaku dokonog boga

Silazi u polje
Bujna Finiti Lu je iznela svoje telo napolje
Lako se prepozna haljina koju drugi odabere
Pustim da odstoji
Devijantna rešenja su se sama nametala
Zato Finiti biva odbačena od osrednjeg Avganistanca koji je prosio za sajber seks
Druge abortuse sporo prepoznajem
Gospodar shvatanja nemarno češe potiljak
Silazi u polje –
– mali jalović je prvi odbacio mene.
Eto šta se desi kad bolje shvataš.
Ono što ne shvatam je kako se pali mirisni štapić
Što ugrožava moju nameru
Da pačuli ne bude miris iz torbe stare našminkane gospođe
Radim vežbe svaki dan
Ali Istok se bukvalno postideo
Kaže: otkud ja tu
Negovana Finiti Lu se slaže
Ona dobro zna
Da „nema ništa na silu”
Mladi muškarci imaju upadljivo lep vrat
Finiti se napije
Govori konobaru:
Sve ima svoje vreme
Govori konobaru: što ti je lep sat
Posle će sve sama da sredi
Kad se završi telo
Ono dugo truli
Nemo kao bolesna životinja

 

TOT

Gumeni kalupi sa puno zmija
Biće ti čudno ujutru a posle neće
Stalna smrt bude kao nova tiha služavka
Kasnije saznaš da već dugo nije živa
Igračka-totem je sada pomerena
Ispašće iz ruke
Biće talas biće strašno pa u redu

Dečak Tamba razvija kente
dugački štof od puno žute i crne
Gledaj prestalo je da dolazi tvrdoglavo kuče
Kako se došlo do toga
Do velike sunčane tkanine

Zapamti kako se uspinje zapostavljeno telo
Samo uzmeš kente od dečaka Tambe
Prostreš kente i čekaš
Eto ti mene
Samo se daš u prostor cenjkanja i ne odaberu te
„Nema tu pravila”
Ja ustajem svega će biti ređe

U dnu proplanka sedi Buda i smeje se
Eto ti mene
Talas se izvio u ruke na krilu
Videće se kako lebde nad kosinom
Fine letnje cipele
„Ostaće mi ta slika”
Bolesno dete svi dugo pamte
Cipele se izdvajaju iznad šume
Kao veliki teški kamen
Fine letnje cipele
Pa onda sunce i dosta svetla
Kao u svakom snu

 

DOK SEDIŠ

Dok sediš
Niko ne zna da rečenica eksplodira
Više puta
Obred je stalan i temeljno rastura tri regije

Nešto ti je pričala jedna malena devojčica
Ali slika je pukla pa je
Krv pravilno jurnula

Mirno samo mirno sad već
Niko nije potreban

Dvoje ljudi otvara usta
Jedno od njih biva u tvojoj naredbi
I pravilno se poigrava
Dok ti je karlica meka kao vruće krofne
Ali tebe nema jer:
Ne treba namenjivati rečenicu zaista.
Ništa ne treba dati
Posle dugog moljenja
Mirno samo mirno sad već
Niko nije potreban
Mnogo para se moglo potrošiti u italiji
Ali tamo niko zaista ne ceni modu namernog lateksa
Samo dobar mišić kako lepo visi niz betonski zidić
Samo dobar mišić što je sasvim prosto razapeo nadlakticu
Mlade devojke nose majicu na jedno rame
Treba živeti u selu kraj sirakuze pa da lateks nikada ne raznese rečenicu
Dok sediš u punoj akivnosti gde se
odvija slika
Ona se mutavo ponavlja
I sad već niko nije potreban

Nađa Parandilović

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.