Nataša Bundalo Mikić – pesme

SAKRIVENA

O kiši ti nisam pisala nikad
sakrivena u ćutanje
gde je sada – uvek
vesti ne gledam
samo uznemiravaju
i ono malo mira
koje sam spoznala u februaru
vratila sebi
iako od tebe nisam otišla
društvene mreže bride
ponavljaju poput papagaja
kuća
karantin
izolacija
konačno ću završiti knjigu
o spoznaji boga
i sastavljanju komadića duše
a nije mi žao
što i dalje mislim na tebe
jer košava briše sve bolove prošlosti
kao da sam se rodila drugi put
kao da sam te zavolela drugi put
kao da nikada nisam
prestala da te volim

ŽUTA SOBA

Pokazala sam ti mesto gde stanujem
noći su mi od samoće satkane
od snova besmrtnih
o nekoj drugoj sreći
u žutoj velikoj sobi živim
bez prozora
bez vrata
ali puna nade
pustila sam te u žutu sobu
ušetao si bojažljivo
ugledao slike
ugledao ikonu
poslužio se knjigom
sa najviše police
knjigom o poeziji i filozofiji
rekao da razumeš
zašto spavam sama
u toj velikoj žutoj sobi
prigrlio si moju samoću
osetio tugu
zagrlio čvrsto
u čelo poljubio
i na belom oblaku otišao
sa knjigom u ruci
u stvarnost svoju.

ULICA

Postoji jedna ulica u rodnom gradu
U toj ulici je samo jedna zgrada
Sa četiri ulaza i samo jednim osmehom
Veselog komšije koji prodaje novine i cigarete
Od kada je taj komšija tu
Ulica više ne nosi ime jednog vladara
Ta ulica, ta zgrada
Po glavnom gradu jedne države se zove
Države koja nas je napustila
Ali ova pesma nije o politici
Ovo je pesma o jednom detinjstvu
U koji se iznova vraća
Toj ulici gde se dva bulevara ljube
Toj zgradi i jednom prozoru
Ispod koga je jedan dečak sprejem
Davno napisao svoje ime
Ispod tog prozora je jedno drvo
Koje je šaputalo jednoj usamljenoj devojčici
Koja je najviše na svetu volela svoju majku
I gledala kako plove oblaci sa sedmog sprata
Uzbuđeno čekavši zelenog pezejca
I oca da donese
Barbiku za rođendan.

Nataša Bundalo Mikić