Nataša Vuković – pesme

MISAO

Još uvek si ona misao,
sveprisutna,
stalno sveža.
Bez mogućeg zaborava.
Ona misao što se
kondicionalom zove.
Što rovari sećanjem,
pritiska i žulja.
Misao koja uspavljuje i budi.
Misao koja blagoslovii sudi.
Ona misao koja nema kraja.
Što rastrže između nadanja i kajanja.

 

PRAH

Prah, između nas.
Prozuklo vreme jedne dekade.
Bleda sećanja u tragovima
i pokoji pokušaj nade.

Daljina, u svim oblicima.
I prostoru i vremenu prkosi.
I svaki put me iscrpi
al’osećaj pripadnosti donosi.

I kao nasušnoj potrebi,
uvek se vraćam tamo
odakle nikad ni otišla nisam.
Hoću tvoj vazduh da udahnem,
da upijem ono što tvoje oči gledaju.
I da dodirnem ruke
koje se dodirnuti ne daju.

 

SRNE

Kažu da niko hrabrosti nema
kao što može da ima srna,
bezopasna, krhka, uplašena, lepa,
bespomoćna k’o ruža bestrna.

Koliko je puta srna bila hrabra,
odolela strahu kad se gubi nada,
nastavila opet bespućem da luta,
graciozna, nežna, lepša no ikada.

Zato te molim ne ubijaj srne!
Ne ubijaj u njima nežnost i lepotu!
Malo je nežnosti na ovom svetu,
bar ih zbog mene ostavi u životu.

Nataša Vuković

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.