Znate one dane kad vam od ujutru ne ide baš onako kako ste želeli. Eee, jedan takav sam imala juče, a počeo je, gle čuda, u pošti….
Iako tamo retko ulazim i ježim se svaki put kad vidim dugačke redove ispred šaltera (a sad i ispred samih filijala), juče sam morala. Na to me je nateralo uzaludno iščekivanje paketa koji su mi poslali roditelji ili bar obaveštenja da je stigao u poštu preko puta moje zgrade.
Sreću zbog prazne šalter-sale brzo je razvejala mlada i, prilično, nadobudna službenica, koja me je bukvalno saslušavala kao da sam nešto grdno zgrešila! „Odakle je poslat paket? Gde je to?! Gde vam je broj pošiljke? „…pljuštala su drska pitanja s one strane stakla, a ja sam pokušavala da ostanem mirna. Kad mi je konačno rekla da je paket tu, ali da moram da platim „ležarinu“ da bih ga preuzela, popusti i moja koncentracija… Suzdržala sam se od teških reči, ali sam je ipak pitala da li je normalno da plaćam „ležarinu“ iako nisam obaveštena da je paket stigao.
Odgovor je bio očekivan: „Nismo mi adresa za to pitanje! Obratite se „centrali“.
Dobro…idemo dalje!
Odnesem paket kući, a tu me dočeka mačor Srećko. Iznenađen mojim brzim povratkom, rešio je da se igramo „bežanja iz stana u hodnik“. Tri puta sam ga jurila i vraćala, pokušavajući da izbegnem njegove kandžice i zube. Kad je „igra“ konačno završena, bila sam potpuno sluđena i raščupana, a tek me je čekao prevoz i posao.
Ipak, vožnja u polupraznom i prijatno rashlađenom minibusu gotovo da me je oporavila. Izgledalo je da će ono što se izdešavalo do tad biti samo malo energičniji početak dana, ali…pravo iskušenje me je tek čekalo!
Nisam se iznenadila kad sam ispred pekare u kojoj obično kupujem doručak videla red. Tako je svaki dan i, iako me nervira što i tu moram da gubim vreme, stala sam strpljivo na začelje. Išlo je prilično sporo i jedva sam dočekala svojih „pet minuta“, ali…
Baš kad sam se spremala da uđem, preduhitriše me dve „namontirane“ žene, a na moje, sasvim ljubazno upozorenje da postoji red, odgovoriše mi prezrivim pogledom i odmahivanjem ruke. Osetih kako me preplavljuje bes…
Uđoh za njima, gajeći sićušnu nadu da ću ih ipak naterati da kažu onu tešku, stranu reč -izvini- ali umesto toga dobila sam salvu uvreda. Priznajem, nisam ni ja ćutala, a čuli su me i prodavci i mušterije, svi oni koji nisu videli nikakav problem u tome što je neko u pekaru ušao bahato i preko reda i to bez maske (iako su i dalje obavezne u svim zatvorenim prostorima).
Izašla sam, s doručkom u rukama, ali bez reči podrške, bez ijedne reakcije uspavane grupe ljudi koji su moju ljutnju verovatno pripisali „ženskim hormonima“ ili ko zna čemu. Njihovo ćutanje bolelo me je mnogo više od uvreda one dve „prestupnice“. Besna, pomalo poražena i svakako uznemirena, grozničavo sam „premotavala“ jutrošnji film. Koliko god se trudila, nisam mogla da pronađem svoju krivicu za nadobudnost one službenice u pošti, za bezobrazluk one dve žene u pekari i izdajničko ćutanje „publike“. Krivicu priznajem jedino za Srećkovo ponašanje zato što sam ga razmazila!!!
U glavi mi je odzvanjala jedna od uvreda koje sam u pekari čula na svoj račun. Pitala sam se da li sam stvarno „ludača“ zato što sam, po ko zna koji put, reagovala na nepravdu. Šta sam, osim stresa i glavobolje, dobila tim pokušajem da „ispravim krivu Drinu“? Vredi li se nervirati zbog ovakvih situacija?
Po reakciji onih koji su sve videli i čuli, reklo bi se da ne vredi, ali pitam se dokle ćemo se sklanjati pred gorima od nas. Dokle ćemo zatvarati oči pred njihovom bahatošću i bezobrazlukom? Svojim nečinjenjem šaljemo im samo jednu poruku-Samo vi nastavite, mi vam ne možemo ništa! Verujem da su baš tako tajac u pekari shvatile one dve žene. Sutra će uraditi isto zato što im se niko, osim jedne „ludače“, nije suprotstavio.
I tako idemo u krug!
Šta da vam kažem na kraju?!
Možda ne vredi, ali ponekad morate da reagujete. Da, bez obzira na cenu, jasno i glasno kažete: NE MOŽE TAKO!!! Što bude više nas, spremnih na reakciju, biće manje onih koji misle da im niko ništa ne može!
