Nesite legende

NESITA RAĐANJA ILI POSLANICA IZ JEDNE USPEŠNE SMRTI
(Nenad Obradović, Nesite legende, Poetikum, Kraljevo, 2020)

Pravo je iznenađenje kada se u stihu mladog pesnika i to u njegovoj prvoj knjizi poezije, pronađe savršena rima i savršen metar kao osnov za građenje pesama, kao svojevrsni okvir u kojem će se ideje, teme i motivi pesništva pojaviti da prikažu iskonsku vezu reči, melodije i misli autora, ali tako da u čitaocu izazovu osećaj prisustva nečemu što se samo iz sebe i samo po sebi stvara. Takva je prva knjiga Nenada Obradovića naslovljena neobičnom sintagmom Nesite legende koja već pažljivo izabranim naslovom inicira temu legende kao nečega što ne samo da je folklorni momenat već je i predanje o nekom neobičnom događaju, o životu ili smrti neke ličnosti, a množinom i pridevom „nesite“ pridodaje se višeznačnosti naslova koji je, dakle, srećno izabran da progovori o nekolikim legendama koje će postati povod širem promišljanju sopstvenih i tuđih rađanja, sazrevanja i bitisanja u literarizovanom pesimizmu epohe.

Kroz nekoliko ciklusa u ovoj knjizi (Legende, Vek eklipse, Fatalizam?, Iskoračenja i Poslanica iz jedne uspešne smrti), pesnik Nenad Obradović vodi nas kroz „nemi vek“ u kojem pandurovićevski koračaju bolesni:

„I koračahu dugo, bolesni: po suncu, vazduhu, krvi,
sa iznuđenim osmehom na licu – što ih ne izleči,
nego smrt. – Taj muk, prazna tela nakratko im povi
odblesom nebića koje lepotom u besprostor kroči.“

Prelazak iz jednog u drugi prostor, iz prostora života u prostore smrti, iz predegzistencije u egzistenciju, uz kompenzaciju rađanja i umiranja, osnovne su odlike prvog ciklusa knjige. Ovde defiluju „živi pokopani“, u bdenjima, između dana i noći, svetlosti i mraka, neba, zemlje i podnebesja… U lirskom kolektivu ovih pesama sjajno se susreću suprotnosti:

„Zaspavši, pozdraviše zrak.
Otvrdli, dobiše san,
u očima sunce, sa njim mrak.

Prvi put nedovoljnošću prostran:
nijednom sitošću da pobedi glad.“

Poeziju zbirke Nesite legende treba čitati linearno povezujući motive i teme pesama kao da se čita poema u čijoj se hermetičnosti prepoznaju mapirani elementi pesničkog sveta satkanog od paganskog osećanja života. Na toj mapi sve vrvi od susreta polariteta, muškog i ženskog, dva principa života, lepote sveta i beskraja metafizičkog/prenatalnog. U pesmi „Reč majke“ višeznačje i simbolika provociraju čitaoca do poistovećivanja telesnosti sa falusnim elementom do te mere da se i simboli iz prethodnih pesama sada jasno utapaju u sliku dionisijskog slavljenja života i padanja za isti. Zaista, u samom metru ove poezije oseća se arhaični pristup temi, one „pucaju“ od antičkih obrta u jeziku, kao da retorika probija pesništvo u današnjem poimanju te reči i time, sav pesimizam i naturalizam koje nalazimo u srpskoj modernoj poeziji (Pandurović, Rakić, Dis), vrcaju, utapaju se, razlažu do granice rađanja i radosti, u ovom ili onom svetu.

Poput intermeca naredne partiture Nesitih legendi donose slike kenesteze, opšteg osećaja postojanja koje potiče od ukupnosti telesnih utisaka razloženih i sinkretisanih u pesnički izmišljenom prostoru stvarnih ratova gde se bahtinovska karnevalizacija sveta prikazuje kao jedan mogući ponavljajući obred u kojem se, nakon stradanja i ubijanja, igra i raduje oko ognjišta, u, ponovićemo, jasno definisanom svetu:

„Nema, nema istorije – samo krvi.
svakoga dana rađa se čovek prvi.
Svakoga dana, na celoj zemlji, bezbroj je svitanja –
jer sunce još nikoga ne ostavi,
da se pre toga drugom ne predstavi,
makar u ritama.

I svetlost se oduvek pretapa,
a sada se, evo, i s tamom nadjačava.
I to nije: dan, noć – svejedno.
Bezbojna je ponoć, nepomična – u vama.
A po njoj se, kao po mirnoj vodi svetlost i tama –
prelama amplituda nemira –
nepostojna a sveprisutna, zrakotvorna kao duga,
u bojama radosti, tuga, nadanja, kajanja, ponosa, srama…
u neprebrojnim nijansama – sve do vrenja –
lepote i jeda, od silnog njihovog previranja.
I suton je samo ogledalo svitanja.“

U ciklusu Iskoračenja jedinstvom i simbolikom mora i majke, korakom ka belom manastiru koji simbolizuje duhovni mir, iznova se progovara o začeću pre rođenja, ali i o prisustvu svih i svega unutar čovekovog bića, jedinke: „Čini mu se da u sebi ima godina/ koliko u nogama koraka…/ hiljade, hiljade godina -/ i da se ništa ne menja,/ i da se ništa ne kreće…“

„Teći će dugo, dugo…
Toliko da će misliti da je takav večan.
Ali u jednom danu
izbrojaće bezbroj i okružiti beskraj –
šaka div-talasa – nastavši u jedan.“

Sve je u nama, sve ono što je oko nas, u nama su i rađanje i smrt, i nebo i zemlja, jer se eoni prepliću u metafizičkim prostorima tvoreći jedinstvo; u nama je veliki mrak koji bojimo suncem i emocijama – dve su osnovne ideja zbirke Nesite legende. Imperativom u pesmama koji se često ponavlja, uz prisustvo interpunkcije, uzvičnika i upitnika, uspostavlja se neobična komunikacija sa čitaocem pri čemu je otvoren prostor knjige, i to ne samo prostorni i vremenski, već i emotivni u čijim se uzvicima oseća i probija Munkov krik pred požarima i vatrama u ljudima i u svetu.

Lepoti stila i izraza poezije Nenada Obradovića doprinose i kovanice u kojima pesnik nije štedr, ali koje ne prosipa bez razloga i smisla. Neke od odlično osmišljenih i uklopljnih reči u ovaj neobični mehanizam poezije su: podnebesje, odbles, nebiće, rastela, nesit, zrakotvorna, besprostor/besprostorje, čistobelo, mutnorumeno, čistosjajne, prvooslobođeni, nedani („godine nedana“), neprebrojne, uvišestručen, bezrečje, neporasli… Pesnik Nenad Obradović svojim prvencem drži lekciju čitaocima i pesnicima. On nas poziva na neobičan pesnički i čitalački put vraćajući nas ritmom i versom u neke stara vremena. Ispevati uvek aktuelnu temu o položaju čoveka u određenom vremenu, stvoriti filozofski sistem vrednovanja postojanja čoveka, i učiniti to na ovakav način kroz koji se oseća (spo)znanje, literarni izraz i čitalačko iskustvo, vredno je i dostojno novih čitanja i tumačenja te postavljanja ove knjige i ovog pesnika na visoko mesto među najmlađim pesnicima srpske književnosti.

Milica Milenković

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.