Prevela: Jadranka Dubak
Draga Marina,
Obraćanje zapadnih slavista povodom zbornika „Nove Amazonke“, više nego skromnog po svojim umetničkim dometima, govori mi samo jedno – zapadna slavistika je u krizi, s obzirom da je njihova filologija prosto nestala sa svetskog globalnog prostora. To se desilo zbog toga što je, stvarajući razne „korisne“ ideje, njima prilagođavala književni proces. Ovo nije tako teško izvesti: ne objavljujte nepodobne, ne pišite o njima, namerno ih prećutkujte, uništavajte ćutanjem, pri tom izdašno promovišite potrebna imena. Od aktivista – mediokriteta formirajte podobne autore da sprovode vaše globalističke ideje. Na primer, Ulicka, ili nova Guzelj Jahina (obe su zapadni projekat); u prvom slučaju, njene su sposobnosti skromne, ali zadovoljavaju tabloidnu beletristiku, a u drugom to je nakazna književnost. To se radi da bi se urušili kriterijumi percepcije književnosti. Kao rezultat – slika modernog književnog pristupa i pisanja postala je neodrživa. Kao što je bilo u SSSR-u, pisac je bio dužan da otelotvori zadatke Komunističke partije. Kakva neverovatna sličnost: s jedne strane komunistička partija, koja gradi „novog“ čoveka, a sa druge trijumfalna demokratija i feminizam, kao deo globalističke ideje o „novom“ čoveku.
Ali filologija ne može biti ispred književnosti. Ne može istraživač da trči ispred tvorca. Nije pamet u nogama, nego u glavi. Sva saznanja o svetu donosi nam umetnik. On poseduje jedinstvenu moć istraživanja sveta – svoj umetnički dar. Filolog nema takav talenat. On je tumač, on tumači umetnika i svoja zapažanja ili otkrića saopštava ljudima. Ali, kod nas je sve ispretumbano: uslovni filolog po zadatku partije zadaje temu umetniku, kog je stvorio, da tu temu realizuje. Nadavali su se zadataka i reinkarnacija, da bi ostalo – spaljeno književnom polje. Zbog toga su se filolozi u naletu devastiranih misli setili starog dobrog feminizma – i stigao je zahtev „Amazonkama“. Jer, nedostaju ideje. Pa i on je uz to staromodan … taj feminizam…. toliko je novih stvari niklo u „izgradnji“ globalističkog čoveka – i transrodnost, i pedofilija, i sodomija, i bestijalni filmovi – pakao sa konjskim repom… sve ovo na temu ravnopravnosti polova.
„Nove Amazonke“ postoje 30 godina. Pripadale su mu studentkinje fakulteta književnosti, mlade, dobre, zgodne žene, ali ni je jedna od njih nije postala pravi pisac. Odmah da se ogradim – pozvali su me u poslednjem trenutku i nerado. Pošla sam iz elementarne želje da me neko objavi, bilo gde. Pa i sam zbornik bio je đački, studentski, zar se to ne vidi? Zar umetnička beznačajnost zbornika nije vidljiva zapadnim slavistima iz Grenobla? Ali, on se, očigledno, podudario sa njihovim stavom o nekakvoj zasebnoj „ženskoj“ prozi. I kakav je dalji razvoj stvaralaštva tih „amazonki“. Nema ga, u književnom svetu one su nula. Pa i sama tkzv. ženska proza, gde je? Postoje velika imena: Tefi, Čarska, Džejn Ostin, Outs, Virdžinija Vulf, Agata Kristi, Žorž Sand, Murasaki Šikibu, na kraju krajeva sve su to jedinke – iza ovih dama ne stoji škola ženskih sledbenica.
Pitate me, šta zajedničko ima moje pisanje sa damama-feministkinjama, recimo sa Tanjom Nabatnjikov ili Larisom Vanjejev; kako su se te karakteristike ispoljile u mojim delima… Da li vi to ozbiljno pitate? Da li je takvo pitanje uopšte moguće? Čitajući moje stvari, da li je moguće tako nešto upitati? Draga Marina, ali nema ovih osobina, nisu se ovaplotile, i Hvala Bogu za to!
Mislim da sam na drugo i treće pitanje odgovorila u prvom.
4. pitanje – Sad pišem obiman roman za decu. Najpre sam napisala dramu „Nezamislivo ostrvo“, za decu, veselu. Punu životne radosti. Punu divnih prijatelja i čarobnih avantura. Ona govori o sreći i Božjem svetu koji voli decu. Istoimeni roman je otprilike takav. Smatram da ne treba mučiti decu, okretati ih protiv roditelja, usađivati im mržnju prema Bogu, uvlačiti se u njihove gaćice, menjati njihov pol, terati ih na samoubistvo i na druge gadosti. Svet treba da voli decu. Inače on je lešina. U mom romanu je tako. U tom pogledu sledbenica sam V. P. Krapivina, velikog ruskog pisca za decu.
Pitanje feminizma. Svojevremeno on je mnogo toga korisnog učinio za žene. Pitanje socijalne ravnopravnosti je veoma važno. Ali danas on je deo globalističkog plana da se čovek uništi, da se dehumanizuje. To je očigledno i veoma neugodno. Zastrašujući je čak i izgled tih mahnitih Menada.
Pitanje roda. Šta je to džender? Unutrašnji pol? Ono što je u glavi, a ne u biologiji?
Vi ste mi pojasnili da je džender konstruisanje pola… Da li je to nešto iz prakse doktora Mengele?
Lično, ne bih time da se bavim, postoji psihijatrija, postoje sveštenici-egzorcisti. Vidim jednu stvar – prava književnost je totalno suprotna tom samom dženderu, jer takav čovek – osakaćeni bogalj, invalid, u najboljem slučaju perverzni razvratnik – može da zavija, ali ne i da peva. Postoje briljantni izuzeci među umetnicima-homoseksualcima. Ali kreativnost se uvek zasniva na potrazi za Apsolutom. A razorena psiha, zgažena ljudska priroda emituju smrad i urlik, a ne pesmu i miris. Danas je očigledno da je u pitanju proces nepovratne degeneracije Evrope, da se njena velika kultura satre u prah. U Engleskoj Šekspira prozivaju za rasizam. Nije li ovo poznato? Sovjetski komunisti su svojevremeno pozabranjivali toliko važnih pisaca, da „ruska književnost još uvek prolazi kroz duboku traumu“ (reči prof. I.A. Esaulova). Iako Gorki – književni homunkulus, odrastao u boljševičkoj epruveti, sa njegovim komičnim ničeanstvom, malograđanskom zavišću prema seljaštvu, to jest osnovi naše kulture, sa njegovim „Klimom Samginim“, dostojevštinom za jadnike, sa njegovom beznadežno proleterskim pogledom na svet, – i danas žilavo sedi u postsovjetskim narodnim umovima bez korena. Ili se veštački održava na književnom polju… kao, recimo, Bjelinski. A Strahov, po meni, vodeći kritičar epohe, potpuno se prećutkuje…
Manipuliše se značenjem i smislom u kulturi. Ali, to je druga tema, tema duhovne borbe na polju kulture...
Draga Marina, da li stvarno mislite, da u savremenoj književnosti postoji tema: majke i ćerke? Uz to i neka zasebna „ženska“ proza, koja se mora ozbiljno razmatrati, kao odvojeni deo književnog pokreta? O majkama i ćerkama lepo je rečeno u filmu „Karolina u zemlji košmara“ (ne sećam se autora). A u književnosti ovu ljupkost možemo naći kod Lusi Ulicke. U knjigama, sa pikantnim duhom rusofobije, koje je napisala prijatna tetka za isto takve prijatne tetke. Ali ovu temu nisam našla kod velikih spisateljica počev od Džojs Kerol Outs do Agate Kristi. I, generalno, mi imamo „Očeve i decu“ Turgenjeva. A ceo svet ima Sofoklovu „Elektru“.
Draga Marina, oprostite, što sam skrenula „od našeg devojačkog“, kako ste mi u pismu rekli. O feminizmu uopšte ne razmišljam, ako ćemo pošteno. Kao ni o mojim bivšim prijateljicama sa studija, koje su uspele da izdaju taj zbornik. Ja razmišljam o sledećem: kultura u klasičnom smislu te reči ne može biti uništena. Biće uništena, ako čovečanstvo bude uništeno.
Ako život na Zemlji nestane, ko će čitati „Nove Amazonke“?
Prijateljski,
Sadur Nina Nikolajevna (ime po ocu dodajem za svaki slučaj).
31.05.2021.g., Moskva