Ognjen Petrović – pesme

SKASKA O TRI MINUTA

Rekli su mi da sam zaspala u sezoni monsuna:

kapi u vazduhu brisale su
sloj po sloj šminke,

ne znam zašto sada ne umem
da se setim
ispružene ruke,
linija života
na svakom otvorenom dlanu,

svežine na licu:

perika i kostim koji se suši
ostali su rasuti u skaski

„o tri minuta u životu jedne ruže“

i lavežu psa tek probuđenog
u tuđoj zemlji,
na dalekoj,
zaboravljenoj adresi.

ARCOBALENO, NEOLIT

Niko nije video ranojutarnje ptice
polegle na krovu
Kule na rubovima grada,

mrtve prirode u susednim dvorištima,

neolit na ulicama.

Prostor na koji je padala svetlost
kroz visoke prozore –

bio je dovoljan
da se samo na trenutak
sklupčam u svim mojim ogledalima:

morala sam biti veoma tiha
i obazriva,
nadneta nad rukama –
samo da bih zamislila
poslednji zamah kojim se odbacujem

od kopna,

negovanih pustinja,

svake usputne anegdote –

pravo u spektar rasprskavajućih
boja koje su tinjale
u budućnosti:

na svim srušenim zidovima.

PRELUDIJUM ZA TIŠINU

Možda, ko zna, postoji i onostrani svet.
M. S.

Nema vatre u obručima slova,

na mermernim trgovima,
u pokvašenim musketama,
na haljinama, tek palim.

Nema vatre na prohodnim putevima –

prave linije upisane
u horizontu,
seku se na mestu
koje će poslednji živi svedok

preći tamo gde je tako lako zamisliti
kako ljudski glas
nikada i nije mogao postojati.

Ognjen Petrović