Olivera Popović: Nisam to ja – to je moja anksioznost

Svako malo petkom uveče u poslednji trenutak otkažem game night koji organizujem sa svojim drugarom Markom. Radujem se igricama i smejanju i priči i ipak – dešava se da u vreme u koje bi već trebalo da sam kod njega na gajbi javljam kako ne mogu da dođem. Nekad kažem da me boli glava, nekad me stvarno boli glava, ali u najvećem broju slučaja – plašim se da napustim svoj stan.

Ne, ne radi se o strahu od virusa ili zagađenog vazduha (iako bi i to bili sasvim legitimni razlozi da se zatvorimo i ušuškamo u svojim domovima).

Radi se o anksioznosti sa kojom se borim već dugi niz godina, a koja je počela naglo da raste pre tri godine. U poslednjih godinu dana eskalirala je i učinila da mi stvari sa kojima sam se i do tada mučila postanu nesnosne.

Postepeno mi je postajalo sve teže da napustim stan, sve više su počeli da me uznemiravaju razni zvukovi i svetla oko mene, sve više sam postala povučena, sve više se pred drugima pravim da to nije tako.

Šta znači to da mi je postalo teško da izlazim napolje?

Svaki izlazak napolje prati uključivanje štoperice kako bih imala dodir sa vremenom koje je prošlo otkad sam izašla i kako bih imala osećaj da ću se uskoro vratiti nazad.

Svaki izlazak napolje podrazumeva nošenje neke knjige u koju bih mogla da zagnjurim glavu ako misli počnu da me uznemiruju.

Svaki izlazak napolje prati dijalog sa sobom u kojem se ponavljaju mantre poput: ovo, ovde, ovo, sve je u redu, dobro sam, prepuštam se

Najbliži osećaj bio bi stajanje na pustom polju dok grmi znajući da si ti najviša stvar u okolini i da je samo pitanje vremena kada će grom da te udari.

U poslednjih godinu dana pamtim 3 izuzetno teška trenutka (iako ih je bilo zaista nebrojeno mnogo):

1. Kada sam sa stanice u Pančevu u strahu da ću umreti umesto da sačekam autobus za BG pozvala taksi jer je druga opcija bila hitna pomoć

2. Kada sam u prodavnicu mogla da odem jedino ako bi sve vreme na telefonskoj vezi bila sa najbližom drugaricom

3. Kada me je pre par dana uhvatila panika u centru Pančeva dok me je dečko pratio na bus, pa sam ga terala da me nosi kako bi mi skrenuo misli

I šta ja onda da kažem mom drugaru Marku koji me čeka da stignem da opušteno igramo igrice to isto veče?

Marko, ipak ne mogu da dođem – plašim se da ću da nestanem na ulici.

Ej, ipak ne mogu večeras. Plašim se da uhvatim gradski jer ću možda da poludim čekajući ga na stajalištu, tad mi uvek sve krene.

Hej, Marko, doći ću, ali kad bude izumljen teleport jer ako budem morala taksijem možda umrem.

(Kako ću to umreti? Ne znam, ne pitaj, ali misli mi govore da bi to moglo da se desi i meni deluje stvarno.)

Premotajmo mi sve to na sam početak.

Prvi napad panike doživela sam oko svoje trinaeste godine nakon dedine smrti.

Sećam se tačnog momenta: sedela sam na WC šolji (najiskrenije), gledala u narandžasti bade mantil i počela da razmišljam o onome što biva nakon smrti. Odjednom, ne mogavši umom da dobacim do nekog smislenog odgovora, skačem sa WC šolje i jurim u dnevnu sobu gde prekidam roditelje u gledanju filma.

„Hej, šta bude kad umreš? Šta bude??? Recite mi!“

„Olja, to niko ne zna. Ne znamo ni mi.“

Alo! Vi – moji roditelji – ne znate nešto tako bitno? Pa nemojte da me zezate.

Događaj možda deluje sasvim naivno iz ovog ugla, ugla odrasle osobe, ali ono što je za mene, klinku, tada usledilo bile su nedelje panike, nespavanja i pitanja.

I kod kuće i u školi sve mi je delovalo drugačije, daleko, i strano. Na momente osećala sam da napuštam svoje telo i gledam sve spolja i nalazim se u nekom čudnom prostoru koji nije ni život ni smrt. Moja stvarnost postala je strašna. Svaki trenutak bio je posvećen mislima o smrti, pa zatim mislima o mislima o smrti, i konačno – strahu da će me te iste misli dovesti do ludila.

Evo, dok ovo pišem tačno mogu da osetim kako se osećaj polako ponovo budi.

U redu je, u redu je. Idemo brzo!

5 stvari koje mogu da vidim: stolica, cveće, Lulu, telefon, jakna

4 stvari koje mogu da dodirnem: kauč, ćebe, laptop, jastuk

3 stvari koje mogu da čujem: saobraćaj, šum laptopa, Lulu

2 stvari koje mogu da osetim: miris osveživača, miris deo stika

1 stvar koju mogu da okusim: čaj

Uh, ok je. Tu sam.

Vraćamo se u 2003.

Svaki tadašnji film koji se bavio tematikom ludila me je trigerovao. Beautiful Mind još uvek pamtim kao horor.

Kada sam pokušala da objasnim kako se osećam mami ili nekom drugom, svi bi rekli da ih moje misli i pitanja podsećaju na film Matrix. Nikad ga nisam pogledala. Ne smem.

Nakon jedne posebno teške večeri kada sam napadom panike probudila roditelje jedno veče i pitala ih „šta je sve ovo, šta je sve ovo“ u krug, počela sam da se povlačim u sebe i da ne govorim drugima o čemu razmišljam jer sam mislila da će me proglasiti ludom i odvojiti od porodice i života koji sam vodila.

Pošto sam osećala da nešto sa mnom nije u redu i da je bolje da to sakrijem, razvila sam strategije koje sam koristila da samu sebe smirim u momentima panike.

Na primer…

Odmah bih uhvatila papir i olovku i pisala planove i ciljeve za budućnost. Zauvek mi je ostala urezana slika udžbenika za pripremu za prijemni za srednju školu na kojem sam u panici pisala:

1. Upisati gimnaziju

2. Pisati pesme

3. Napraviti bend

i slično.

To me je održavalo „normalnom“ (ni dan danas ja ne znam šta je zaista normalno, toliko ljudi ima neki trip da je smešno nekoga nazvati normalnim ili ludim).

Sve što znam jeste da u mojoj glavi postoji život pre i život posle prvog napada panike, i sve čemu težim je bezbrižnost onog života pre, a ona nikako da se vrati, nema je.

Elem, drugi način da se vratim u realnost podrazumevao je neki hrabar čin koji bi i mene samu iznenadio:

  • priznati tajnu nekome

  • staviti se u centar pažnje u društvu

  • obući nešto ludo

  • poskočiti u hodu

  • nekoga nepoznatog nešto upitati

Bilo šta što bi me vratilo u sadašnji momenat i dalo mi fokus.

Sećam se čak i jednog momenta kada sam na telefonu sa drugaricom iz razreda koja mi je diktirala propuštenu lekciju počela u sebi da govorim: postojimo samo da bismo nastavili vrstu, eto ti odgovora, Olja, sad ga imaš, smiri se, ne moraš više da razmišljaš o smrti.

Ono što je konačno uspelo da zaustavi moju anksioznost u tadašnjem periodu bila je pojava mog prvog momka, Nikole, kada sam imala četrnaest godina.

Pošto sam opsesivno počela da razmišljam o njemu, za anksioznost više nije bilo mesta.

Isključivo sam se bavila pitanjima: šta misli o meni? da li mu se stvarno sviđam? da li će me ostaviti? kad će me ostaviti? da li je ljut na mene? što je ljut? I jedno od najvažnijih: zašto toliko mrzi Linkin Park koji ja obožavam?

Naravno, sada mi je jasno da je moja anksioznost bila i dalje tu, samo u novom obliku – ogromnom strahu od napuštanja i odbacivanja.

Srećom, desilo se da se ona stara anksioznost nije vraćala ni nakon što smo mi raskinuli. (Da, ipak nije bilo za ceo život. Trajalo je dve nedelje i raspalo se zbog – wait for it – Linkin Parka. Inače, saznala sam da više nemam dečka preko svoje drugarice koja u tom momentu nije bila svesna da mi govori nešto što ne znam. Ouch. Znam. Ali, ok, preživela sam.)

Dakle, stara anksioznost i dalje je bila na stendbaju. Dala mi je par godina mira i sačekala treći razred gimnazije (da, ostvarila sam jedan od onih u panici zapisanih ciljeva!).

Anksioznost se, dakle, vratila, i to u velikom stilu.

U trećem razredu gimnazije doživela sam do tada najstrašniji napad panike koji je počeo da se razbuktava niotkuda na velikom odmoru u učionici za fiziku. Zamolila sam najbolju drugaricu, Nikoliju, da me odvede kod lekara. Jurile smo kroz centar grada, do ambulante koja je bila na deset minuta od gimnazije.

Sećam se da nisam mogla da osetim noge, da sam jedva hodala, da smo jurile i da je sve delovalo kao neki san iz kog se nikad neću probuditi, mislila sam. Kada smo ušle u ambulantu primljena sam preko reda i doktorica mi je odmah rekla da se radi o napadu panike i da je sve u redu sa mnom.

Ne sećam se ostatka dana.

Dobila sam uput za psihijatra što mi je delovalo kao konačna potvrda da ipak jesam luda posle svih tih godina.

Otišla sam na razgovor u bolnicu na Apatinskom putu u Somboru sa mamom.

(Moram da dodam da kada u Somboru nekom kažete da idete „na apatinski“ – to znači samo jedno: u ludaru. Niko ne želi da poseti „apatinski“. Na jednom ćošku Apatinskog nalazi se ludnica, na drugom groblje. A dalje niz put kupalište. Nebitno za priču, ali zanimljivo za znati, meni bar.)

Idemo dalje.

Kod psihijatra mi je odmah dijagnostikovana anksioznost i spomenuti lekovi. Ne znam kako i zašto, ali čim smo mama i ja izašle iz ordinacije rekla sam da lekove ne želim da uzimam. Imala sam sedamnaest godina i lekovi protiv tamo neke anksioznosti za koju sam prvi put čula i koju nisam ni razumela su mi zaista delovali kao put ka ludnici. Mislila sam dok god nisam na lekovima – dobro sam.

(Nikad nisam ni bila, iako povremeno razmišljam o tome da ih ukombinujem sa terapijom.)

Kod kuće sam nakon posete psihijatru pročitala par tekstova o paničnim napadima i anksioznosti u kojima se pominjao i strah od ludila kao iracionalni strah, i to me je umirilo. Ali opet, ti tekstovi nisu dolazili od nekoga ko ima anksioznost, ko bi mi nešto dodatno rekao o svom iskustvu i učinio da se ne osećam tako samom. Zvučali su stručno i objektivno, dok je meni bilo potrebno da me neko uzme za ruku i kaže dve najlepše reči na svetu: nisi luda.

Moji roditelji tada nisu znali ništa o tome. Internet smo tek dobili i nismo znali šta nam sve nudi. Posebno ne uz dial-up koji mi je ponudio samo ooogromni račun za telefon.

Sećam se i toga vrlo dobro: nakon privatnog časa engleskog tata je došao po mene i nakon što sam sela u kola, jako smireno i tiho rekao je sledeće: nema više interneta, stigao je račun za telefon, 12000 impulsa.

Nisam znala koliko je to tačno para, ali mi je tačno bilo jasno da jesam sjebala.

Inače, trebalo mi je dosta vremena da prestanem da krivim svoje roditelje zato što nisu znali bolje i nisu sve shvatili ozbiljnije. Oni ljudi prosto nisu znali. Terapija u to vreme nije bila toliko uobičajena, ljudi nisu naglas govorili o svojim tegobama kao danas, nije bilo dovoljno realnih informacija o tome kako rešiti takav problem.

Ipak, u nekom momentu došla je na red i terapija.

Otišla sam kod psihološkinje, poznanice mojih roditelja. Dva puta. Nisam se usuđivala da podelim puno toga o mom tzv. iracionalnom strahu od ludila, smrti, besmisla, svemira, filmova sa Rasel Krouom i slično. Možda da sam istrajala u terapiji tada, da sam nastavila da odlazim na sesije – ne bih bila gde sam danas.

Međutim, psihološkinja je bila majka dečka u kojeg sam bila zaljubljena i tada i godinama ranije – pa i godinama kasnije! Zapravo, verujem da sam bila zaljubljena u njega od našeg prvog susreta sa mojih pet, šest godina, pa sve do skoro svoje tridesete kada smo se konačno razišli nakog tri godine nezaboravnog zajedničkog života i veze.

Sve u svemu, nisam se osećala najprijatnije kao tinejdžerka pričajući majci dečka koji mi je, eto, na kraju zaista i bio dečko, o tome kako mi nije jasno odakle smo došli i gde idemo nakon smrti i kako se plašim da ću poludeti kao Rasel Krou, a uz to i kako sam tužna što uopšte nisam popularna u školi.

olivera-popovic-1

Anksioznost koju su mi lekari dijagnostikovali moji roditelji odlučili su da reše – mačkom. Mama je negde čula da je mačka lekovita za takva stanja pa me je jedan dan obradovala kada je došla kući sa jednom prijateljicom koja nam je poklonila Mici. Za mene je to bio bitan trenutak jer je to bio prvi put da je mačka koju smo imali mogla da bude unutra. Mačka mi je zaista puno pomogla. Osećala sam da ću biti bolje i da je sve to što mi se dešava neka faza.

Anksioznost me je opet napustila. Na neko vreme.

U to vreme puno sam svirala sa bendom, putovala, družila se, a uz to i našla prvog ozbiljnog dečka sa kojim sam provela godine. Nastupila sam na EXIT-u, i to na Fusion Stage-u, što je bila baš velika stvar za bend koji nije čak imao ni izdat album. Imali smo jedan singl koji se vrteo svuda i što je najgore/najbolje – služio je i kao reklama koja se konstantno prikazivala na TV B92 presecajući Noletove mečeve 2009.

Svima je bilo muka od mog lika, pa i meni. Na ulici su me zaustavljali, pevušili moju pesmu, pitali me da li sam to ja.

A ja, ljudi – ja sam lagala da nisam.

Sve vreme sam htela da postignem tako nešto, a onda sam odjednom samo htela da me nema, da me niko ništa ne pita i da neko ugasi tu prokletu pesmu kad krene na TV-u.

Nastupi su počeli da se zahuktavaju, a meni je bilo sve manje do pesama koje smo svirali. Menjala sam se. Odselila sam se za Novi Sad, počele su studije i svega mi je bilo previše. Nisam znala šta i kako treba da radim.

Intervjuisali su me za časopise, a ja sam mislila da sam dosadna i da nemam šta da kažem. Čitala sam Bravo godinama, kopirala outfite, šminku, živote ljudi čije su slike tamo bile, a sada sam gledala i svoju sliku među njima i osećala se prevarenom.

Čekaj, ja znam ovu devojku i ona je obična i boji se svega i ima bubuljice i nesigurna je i nema pojma o životu. Ne može ona tu da bude. Pogrešili ste.

 

ja koja nemam pojma 2009.

Danas je sve tako jasno. I danas gledam ljude u časopisima, ali znam da nisu savršeni, i još bolje ako otvoreno nisu, i svako ko nešto stvara, misli, ume zaslužuje da bude tamo, da kaže nešto, da pomogne nekome.

Ali tada – wtf?!

Te godine anksioznost se vratila – panični napadi, misli o smislu i besmislu, isključivanje, unezverenost, nemir…

Fakultet je to otklonio, ali se moja draga saputnica vratila nakon dve godine – 2011. Nekako sam je odagnala, ali se onda opet ušunjala 2014. na leto gde sam usred Dance Arene na EXIT-u mislila da ću da umrem (no drugs involved).

To leto sam svaki dan na posao u školi gde sam počela da predajem nakon faksa išla busom, slušala Lorde na repeat i govorila sebi ok si, sve je u redu, nećeš poludeti. Bilo je jebeno iscrpljujuće.

I to je ono što anksioznost ukratko jeste – JEBENO ISCRPLJUJUĆA.

Kao da ti je telefon konstatno na najvećoj hladnoći, sa uključenim Telenor internetom i pozivom u toku, dok se u pozadini apdejtuje software.

I da – telefon si ti.

Nakon još jednog težeg perioda, sve se ponovo smiruje, a 2015. krećem na terapiju koja će trajati mesecima. Na terapiju krećem zbog depresivnog stanja u kojem sam bila. Veza u koju sam godinama ulagala se urušavala, pisala sam master rad, pitala se šta ću nakon faksa…

Uz sve to, kontraceptivne pilule koje sam uzimala nekoliko godina stvorile su neki svoj disbalans koji je rezultovao retkim oblikom migrene sa aurom. Raspadala sam se – jedan strah zamenjivao bi drugi, mira i stabilnosti nije bilo nigde.

Krajem godine moja veza se završila, pilule su stopirane, krenula sam na jednu glumačku radionicu, odbranila master rad i zaposlila se u novoj školi.

A onda, posle pet godina, ponovo sam se vratila muzici i počela da nastupam sama.

Anksioznost me je pustila da uživam, da putujem na Sziget autostopom sa drugaricom, da nastupam po Sloveniji i Hrvatskoj i svuda se krećem sama, da se družim, da istražujem šta me zanima. Osećala sam se apsolutno nesputano.

Nije sve bilo savršeno, naravno. Ali imala sam u sebi neku sigurnu bazu i nisam bila strašljiva.

Na leto 2016. srela sam sina moje prve psihološkinje ponovo, putevi su nas naneli jedno na drugo u Novom Sadu, zaljubili smo se i ubrzo počeli da živimo zajedno.

Pre useljenja, živeći sa mojom cimerkom (i jednom od najbližih osoba uopšte) Nikolijom, već osam godina tada, počela sam da osećam fizičke simptome anksioznosti – trzanje pred san, unezverenost koja mi je bila poznata. Nisam je osetila od srednje škole. Zabrinula sam se, ali ne previše.

Zaista sam htela da iskusim zajednički život sa momkom i napravim neku promenu, ali desilo se da tu promenu nisam svarila do godinama kasnije.

Stvari su išle dobro sve do početka 2018. kada su mi se nakon jednog burnog izlaska vratili panični napadi koje – ljudi moji, ozbiljna sam – bez prestanka doživljavam od tada.

Te godine ponovo sam potražila pomoć psihologa. Posle dve sesije dobila sam komentar da je meni možda jednostavno dosadno u životu ili da sam previše maštovita. Nije bilo prvi put da čujem tako nešto, a ni poslednji.

Puno puta mi je rečeno da imam bujnu maštu, da overthikujem, ali da se baš zbog toga i bavim nekim stvarima koje volim (muzikom, pisanjem…).

Upućena sam na radionicu asertivnosti koju sam saslušala, ali stvari se nisu popravile. Krajem te godine momak i ja smo se preselili za Beograd.

Sve se nastavilo, samo u novom gradu.

Anksioznost mi je 2019. skočila na nivo gde je momak jednom morao da dođe po mene na posao jer sam imala neku vrstu anksioznog napada gde nisam mogla da pohvatam sopstvene misli i nastavim da predajem u školi taj dan.

Kada sam nedavno postala svesna da ja već TRI GODINE provodim u istom mentalnom stanju (poslednjih godinu dana srećom uz terapiju) nisam mogla da verujem da mi na taj način prolazi život.

Zamislite, život u konstantnom iracionalnom strahu i uznemirenosti 24/7.

Uz to napuštajući do tada najbitniju vezu u svom životu, gradeći novi emotivni odnos, seleći se prvi put samostalno, stvarajući novi život u Beogradu bez puno bliskih ljudi, nastupajući na Beoviziji, snimajući nove pesme, upoznajući nove saradnike, noseći se sa pandemijom, menjajući dva radna mesta…

JEBENO ISCRPLJUJUĆE.

Toliko teških situacija nisam u stanju da spomenem i opišem ovde – trajalo bi zauvek. Ali ono što želim jeste da neko ko se oseća loše jer misli da ludi jer ne uspeva da se reguliše i konstantno reaguje burno na raznorazne trigere zna da svako na svoj način doživljava anksioznost i da zaista postoje ljudi koji razumeju.

Jedna od najpametnijih stvari koje sam uradila jeste to što sam ponovo krenula na terapiju kod nekoga ko se ispostavio kao odličan match za mene, gde učim kako da sebe i ono što mi se dešava bolje razumem i pružim sebi ono što mi je potrebno. Verujem da ću na taj način jednom biti bolje.

Ne verujem uvek u to, naravno.

Nekad zaista poželim da odustanem od svega što pokušavam da praktikujem čim se panika vrati. Eto, ne funkcioniše, čemu sve ovo, nema mi spasa. Povremeno mi dođe da se u momentima nemira jako napijem, ili da kupim kutiju cigara, ili teglu nutele i pet kesica čipsa… Ali, to nikada nije pomoglo. Šta više, samo je stvorilo još veći disbalans u datom trenutku.

(Pisaću i o tome, o greškama koje sam pravila boreći se sa ovim stanjem.)

Iako je teško, danas mi je (posle skoro godinu dana terapije) bar jasno da sam ja više od svoje anksioznosti, ali da ona ipak ume da me kontroliše i upravlja mojim danom i životom.

Nekad pobedim ja, nekad me ona sravni sa zemljom.

Kao pre neki dan, u još jedan petak, kada mi se desio još jedan strašan panični napad od kojeg se evo, upravo, tri dana kasnije, oporavljam.

Nakon svakog jačeg napada panike kod mene slede dva, tri dana potpune praznine. Svaki put kada taj snažni napad panike preživim i dospem u svoj stan, gde sam jedino sigurna, plačem od sreće što nisam poludela. A onda plačem što plačem zbog tako nečega.

Budem potpuno emotivno iscrpljena.

Panični napad bih najbolje mogla da uporedim sa jednim dementorom. (Fanovi će razumeti.) Dođe niotkuda, osećaš da je blizu, nešto ti govori da jeste, a onda te saleti, otme ti snagu, pred očima ti blesnu najstrašnije moguće misli, i posle izgubiš svu volju za životom. Najmanje što ti posle treba je malo čokolade.

Tih par dana nakon napada panike provodim uglavnom sama ili sa dečkom, bez ikakvih planova i dešavanja. U tišini, uz serije ili filmove koje sam gledala već milion puta, jer poznato me smiruje. Mogu sve da predvidim, osećam se bezbedno.

Ovaj put kao strategiju da se brže oporavim biram i da sve ovo zapišem i podelim sa vama.

Možda se upravo obraćam nekome ko ima slične strahove, pitanja i simptome.

Možda moja priča bude nekome ono što je meni bilo potrebno davno, kada sam kao klinka guglala da li sam luda i strahovala od sebe same.

(Realno, i sada isto to guglam i od istog strahujem, ali mi značajno pomaže kada vidim da neko govori o nečemu što mogu da prepoznam i kod sebe.)

Vodim se time da je na meni da pružim ono što bih volela da su mi pružili i da mi pružaju drugi – osećaj da nisam sama i da nisam luda.

Bliski ljudi koji nisu u toj meri anksiozni ili ne pate od paničnog poremećaja ili od (C)PTSD-a, jesu tu za nas, podržavaju nas, vole i razumeju, ali niko ko sam nije prošao kroz ovo ne zna zaista o čemu mi zapravo govorimo.

Zato je bitno da jedni druge vidimo.

I zato i ja, kao i mnogi danas, delim svoju priču.

Olivera Popović

Izvor: Violera

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.