Jedan od najkomleksnijih odnosa na našoj planeti svakako jeste taj muško-ženski odnos.
Bili smo svedoci raznih ljubavi koje su prošle kroz različita iskušenja, borili se da opstanu. Neke od njih su čak postale istorijske, pričane od usta do usta, postali modeli po kojima tražimo svoje srodne duše. Ako su muško i žensko biće dva talasa, iz kojih može da se rodi prevelika oluja, potop, to je najverovatnije iz želje za posedovanjem, kontrolom izbora. Željom da, po svaku cenu, neko pripada nekome bez obzira na to što se svetovi mimoilaze. Nešto najgore što može da se desi je destrukcija vlastite slobode, snova, želja. Da se trudimo da volimo one ko je ne možemo imati iako nam Gospod otvara drugačije mogućnosti. Gledamo u prazno, propuštamo prilike, a potom razmišljamo šta bi bilo da je otkud bilo. Sve to zbog ponosa, straha, prkosa. Neverovatno je koliko jedno “ne“ može da te pokosi izrodi klevetu, pređe u osvetu bez razloga samo zbog toga što je duša ostala čista. Jedno “ne“kod oba pola može izazvati neprijateljstva, ali sačuvati dostojanstvo, obraz i čast muškarca ili žene.
Druga strana priče je zabrana i osuđivanje okoline. Divim se ljudima koji su uspeli da sačuvaju život svoje ljubavi uprkos negodovanju. Sve u svemu, treba razviti put normalnosti i put dva saputnika i prijatelja koji jedno drugom otvaraju oči, ne traže odricanje prijatelja, zanimanja ili porodice. Takođe, do ljubavi je dug put i treba se usuditi poći na njega svojom voljom. Poći na put bez koristi i pristati na razotkrivanje svoje ličnosti, jer nam druga strana može najbolje pokazati ko smo ukoliko imamo lošu predstavu o sebi, slabosti ili čak visoko mišljenje o sebi. S druge strane, ko se odluči da mu samoća bude prijatelj i saputnik, verujem da ima dobar razlog jer mi se čini da čovek u miru i samoći može najobjektivnije sagledati okolinu i zaviriti u dubinu svoje duše.