MONARH
Kraljevstvo je izgubio.
Nema krunu, kraljicu,
zlatni plašt,
ni žezlo staro.
Dvorac mu je srušen,
očev prag spaljen,
konji vrani rastjerani
i bunari otrovani.
Osvetu želi.
Oružje staro oštri,
ratnike šumom doziva,
veliku vojsku okuplja.
Samoća mu je druga,
do neba ga nosi tuga.
Gladi pticu zloslutnicu,
svoju ljupku nesrećnicu.
Sada samo svijetom luta,
doći će i do kuće tvoje.
To je samo leptir
što se Monarh zove.
MOLBA
*Posvećeno Arsenu Dediću
Zaustavi Pjesniče taj vlak
da se ukrcam i ja,
s nadom u koferu
u prašnjavom kupeu.
Kažeš da je najbolje prema jugu,
nove raskrsnice da ne postoje,
da sunce pobjeći ne može
i da iščupani telefoni stalno zvone.
U oči me sudbina pogledala,
na blud nagovorila,
u ništavilo pretvorila,
dušu moju prevarila.
Još uvijek na peronu stojim,
kartu radosti novu želim,
i neću život da mrzim,
idem preko Bosne brzim.
Zaustavi taj vlak
da se ukrcam i ja,
iz Šibenika Pjesniče!
PITAŠ ME
Pitaš iz grada kojeg dolazim
i kuda to odlazim,
dal’ imam svoj san,
zašto je kratak ovaj dan.
Usta su ti puna meda
i kiše se bojiš.
Hoćeš da plešeš,
srcem da me stegneš.
Glas nepoznat čuješ,
dušu moju želiš,
dah lako gubiš,
crnu boju slutiš.
Tražiš da pređem tvoj prag
da ne ostavim trag.
Treba ti voda bistra
i nečija ruka čista.
Ja imam svoj put,
luku spasa još tražim.
Ja imam stari san,
želim da prevarim dan.
Doći ću ti
i najljepšu ružu donijeti.
Irena draga,
ja dolazim iz Šobićevog grada.
Prelijepo.