SIJENO – Goran K Čampar

Ni san na oči ni zora na vrata, noć duga k’o godina. Riče stoka, gladna, nestalo sijena već poodavno, juče im zadnje struke taline položili. Otac tih kao da ne diše, s’ vremena na vrijeme zaškripi krevet pod njim, pa sam makar siguran da je živ. Čekamo osvit da idemo po naramak sijena, krčmi seoski domaćin, na tovar, da spasimo živo, bar na neki dan.

Svanu, ne baš, al’ će brzo. Ustajemo, bez riječi k’o vojnici na uzbunu. Zalogaj u šake, konop pr’o ramena, dalek je put.

Škripi pokorica pod opankom, dah se ledi čim izađe vani. Gazimo. Palac na nozi, što je probio rupu na čarapi koju je majka nekoliko puta ušivala ali mekanim bodom da me ne žulja, već ne osjećam. Bolje da je pritegla.

Otac korak naprijed pa makar pola nazad, nešto mu se ne ide, čini mi se ima neki predosjećaj. Stigosmo među prvima, mada se ubrzo pojaviše i drugi sa svih strana, imaše ih podosta.

Eto i domaćina, nekako mi se čini ogroman, mnogo veći nego kada sam ga prije sret’o, sa njim još jedan, on mi se učinje nešto manji.

„Ko ima pare, na ovu stranu a ovi drugi tamo, pa ako ostane, vidjećemo“, presudi nam odma’.

Brojimo svaki tovar k’o da je sijeno naše u nadi da će ostati bar malo, onog ljutog, pri dnu. Ne ostade, čak neko lišće sa podine ode pod sijeno. Zla zima, natjerala ljude, nit’ pitaju, niti ga biraju.

Ajmo“,
procijedi kroz zube ali očigledno ni sam neznajući kuda, kući nijesmo imali rašta praznijeh konopa.

Zaboravih na palac, zabolje me duša. Stisnuo zube strah me da ih ne polomi, oči mu se skupile a bijesom rastjeruje strah iz njih.

Dan se već oteo, prošlo podne, vidim da se zaputio negdje, valjda ima u glavi gdje bi mogli bez novca, zadužiti spas.

Škripa kapije probudi kerove, zalajaše k’o na divljač. Izađe domaćin, raspojasan a za njim i miris kuvanoga mesa.

„Sijena ima, samo da ručamo“,
odbrusi i zamače unutra.

Ne imadosmo vremena pojasniti da bih htjeli na udugu, da nas malo pričeka. Čekali smo punih sat vremena, taman da u mislima ručam zajedno sa njima, postavljajući sebi pitanje, šta li je na sofri, po mirisu bi se reklo kupus, al’ sa dosta mesa.

Smilova se napokon vrijeme, on nije htio, čim ču da je veresija, k’o poparen se odgica u kuću. Ništa od sijena. ali smo se nadali jedan čitavi sat i ja usput razmrdah zamrzle nozdrve.

E, sad korak baš ne ide nikako, sve smo bliži praznim jaslima i kravama što nas rikom prizivaju.

„Dobar dan, je ste li se smrzli“,
nazvala je starica ispred malene kućice.

„Jesmo vala sa svakoje strane“,
ne sakrivajući jade odgovori otac.

„Koje dobro, pobogu“?
K’o da ju je sam Bog poslao, da makar vrati vjeru u ljude, da postoji neko da na molitvu liči.

Objasni joj stari više se i ne trudeći da bude uvjerljiv, bez novca se teško priča.

„Aman, ja pomislih neka nevolja, ajde u kuću da se okrijepite“.

Ulazimo, nevoljno, ali da makar kasnije dođemo kući. Na okrugloj sofri stajao je svježe pečen hljeb, pokraj njega gruda sira, bješe malo žut. Posjedali da ručaju, zamirisa i turšija. Odbijanju nije bilo mjesta i kuvana rakija uz to.

„Evo ti stožina iza kuće, uzmi koliko ti treba i plati kad budeš mogao, pošteni ste vi ljudi. Stoka nije čeljad pa da mo’š objasnit’ da se nema“.

Otac zinuo u čudu, ne umije naći neku riječ da bar nešto kaže.

Uvezasmo dva naramka, onako osrednja, ali za spas i previše. Vrati nam se korak, stoka prestade da bleji kao da je osjetila da smo blizu i konopi da nijesu prazni.

Ogrnu nas gusta tmina, zaspasmo k’o zaklani. Ne čuje se krevet, provjeravam je li živ.

Goran K Čampar

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *