Šimon Cubota – pesme

PUŠTANJE

hodnicima
niko ne čuje muziku
zaboravljam,
ali zvuči kao eolska erozija,
kao izmenjeni sadržaj fotografije:

barke se otiskuju u noć

kuda su se zaputile?
zbog čega?

spuštam ruke
na beleg odsustva
i postajem svedok
sjedinjenja materije i imena

zatičem se
u razmeštaju
poslednjeg straha
i prve veličine nepoznatosti

kakva veličanstvena tuga
slobodnih padova
i okeana daleko iznad glave

ovo je kuća
od koje je ostala
samo daljina

nikada me nemoj pustiti

izgaranje je
moj način
usamljenosti

 

JUČERAŠNJICE

uneli smo
šumu
u jučerašnjicu

duboki pejzaži magle
vraćaju me
u podneblje ognja
i neostvarenih dometa svetlosti

da li je neko upravo postao
još jedna nezatvorena daljina?

ili je
ovo drvo
ova senka
ovaj san
samo produžetak
jednog nedovršenog pokreta?

zaboravljanje je najteži deo sebe
mogućnost je najteži deo oblika

pre ptice
prevazilazim
drugačiju konačnost

 

IZMEŠTANJA

u sobi počinju ruke

obale dodira
prelamaju se kroz ogledalo
u kom posmatramo
prizor zapaljene kuće
trenutak pre mraka

nedostajanja i tišine
dokaz su da postoje ptice

u ovom izmeštenom
godišnjem dobu
nakon što sijalica pukne,
a pre leta
dotičem drvo
i tvoje ruke postaju unutrašnjost

iza nas preostaju magle,
drugačije izvesnosti

kroz započetu povezanost
ne preostaju ishodišta

Šimon Cubota

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.